Грахово - рађање слободе (1836-1858.)

       
             ,,На томеђи, на погону       
              племе нам се намјерило;
              зло свакоје нас дохваћа
              и на нас се окомило.

              Војасака падалиште
              Грахово је било наше;
              крст и мјесец на лицу му
              зеленом се завађаше.

               Ка Косово орошено
               крвљу девет Југовића,
               Грахово се натопило 
               крвљу - десет Петровића.

               Муке, патње, погибије
               од земана Али-паше
               неуморно - а упорно
               светиле су руке наше.
 
               Ма Граховац све заврши, 
               наш Граховац чудо ново;
               он освети зло и покор, 
               што се случи на Косово."
 
          (Краљ Никола, ,,Граховско коло"                                   1913.г)


    

            Грахово, као тачка сусрета старе Црне Горе и Херцеговине, било је кључно мјесто са којега је кренуло црногорско ширење утицаја на Херцеговину. Почетком 19.вијека, и поред жеља Црногораца и Бокеља за уједињењем и уласка црногорске војске у Боку, одлуком великих сила, а на велико незадовољство владике Петра I, Aустроугарска добија Боку на управљање. Црногорци, увидјевши да своје ослободилачке акције према Боки, као и само супротстављање Аустроугарској, неће дати жељене резултате, али ни одобравање заштитнице Русије, сву своју енергију усмјеравају за ослобођење других српских области, прије свега Херцеговине и Брда.


Доласком на црногорски трон, владика Петар II, креће у јачање утицаја слободарског духа у пограничним областима како би дао подстицај у конкретнијем отпору турској држави. Фокус дјеловања владике Петра II jе био на подручју Грахова, које се налази између Цуца, Бањана, Кривошија и Рудина, на тромеђи Црне Горе, Боке и Херцеговине, али у том тренутку и на тромеђи Црне Горе и двије велике 
царевине, Турске и Аустроугарске.

Јачањем утицаја Црне Горе у Грахову, као и окупљања хајдучких чета у том мјесту, које су чиниле велике проблеме Турцима, утицало је на Граховљане да почну да се супротстављају турском зулуму, да би под вођством војводе Јакова Даковића одбили да плаћају Турцима харач. Сва та дешавања на Грахову нијесу нимало годила Турцима, који су знали да ако изгубе утицај на Грахову, њихов утицај ће временом да слаби и у Херцеговини.

Са великом војском нови херцеговачки везир, Али-паша Ризванбеговић, потпомогнут са Хасан-бегом Ресулбеговићем и Смаил-агом Ченгићем креће ка Грахову (1836.г) да би утврдио своју власт, али и показао турску моћ. Јоко Томов, брат владике Рада, са 300 младића креће ка Грахову, гдје треба да сачека главницу црногорске војске коју је у тим тренуцима владика окупљао. Јоку Томову и његовом одреду се прикључило и око 300 Граховљана под командом војводе Јакова Даковића. Међутим, не чекајући главницу црногорске војске, они су у реону Челинског потока напали Турке. Неискуство и брзоплетости младих Црногораца и велика жеља за доказивањем повела их је у тежак пораз и погибију. Коњички одред, предвођен Смаил-агом Ченгићем снажним ударом је просто уништио истурени црногорски одред, гдје су се налазили Петровићи. Удар Турака у правцу Куле Даковића, храбро је бранио војвода Јаков Даковић са преосталим борцима, али су у једном тренутку били приморани да се повуку у оближњу пећину. По добијеној информацији о доласку главнице црногорске војске, Али-паша наређује повлачење. Погинуло је око 50 Катуњана и 20-так Граховљана међу њима и девет Петровића: 
Јоко Томов, брат владике Рада, Стеван Станков, брат књаза Данила и војводе Мирка, Ђуро Петров, Ђуро Перићев, Мићо Петров, поп Станко Ников, Ђуро Савов, Драго Савов и Јошо Грујов. Турци су посјекли њихове главе и по повратку у Херцеговини, окачили их на кулама у Требињу и Мостару.
У својој пјесми, посвећеној свом погинулом стрицу Стевану, краљ Никола између осталог каже:
           
           ,,Јуначки си погинуо
            тиранству се опирући,
            срамни харач укинуо
            с десет брата ту гинући.
 
            Сузо моја стани, стани
            пепео ћу питат стрица
            ког Граховско поље рани
            с прахом многих турских злица"

       (Књаз Никола, ,,На гробу Стефана                           Петровића" 1863.г)

01.новембра 1838.г, на иницијативу руске дипломатије, постигнут је споразум о миру. По том договору, Грахово је остало у саставу Турске, ал уз одређене повластице, као и гаранције о безбједности. После мањих спорадичних сукоба, до коначног регулисања односа докази 1842.г, када је потписан уговор о пограничном миру. 

Наредних десетак година на Грахову је било мирно. Црногорцима, као и самом владици Петру II Петровићу Његошу, је тешко пао пораз, али и губитак браће, што је некако и ублажено осветом и убиством Смаил-аге Ченгића, у Дробњацима, 1840.г. Међутим, Грахово је и даље било прва и најважнија станица у црногорском настојању да ослободи окупиране српске земље.

Велики утицај Грахова дошао је до изражаја и у времену владавине књаза Данила. Жеља Порте да казни Црну Гору због помагања херцеговачких устаника, покренула је велику војну силу Омер-паше Латаса на Црну Гору. Турци су кренули 23.новембара 1852.г ка Цетињу са скоро 30.000 војника у намери да разбију црногорску војску која је бројала око 9.000 војника. Под командом Омер-паше и скадарског везира Осман-паше, главница војске се кретала од Спужа ка Мартинићима и Острогу. Други одред, у јачини од 7.000 војника, под командом Селим-бега барског и Мустафа-паше, кретао се од Бара ка Црмници. Трећи одред, под командом Исмаил-паше имао је задатак да од Никшића продре низ Острошки кланац и успостави везу са главнином турске војске. Четврти одред, од 4.000 војника, под командом Дервиш-паше, кретао се ка Грахову с циљем да по освајању Грахова продре ка Трешњеву и даље ка Цетињу  Црногорци су добро држали своје положаје и бранили продор Турака. У правцу према Грахову дошла до пуног изражаја турска бројчана и материјална надмоћ. Командант одбране Грахова војвода Јаков Даковић био је заробљен и убијен. После успјешне одбране Острога, и затишја -  Русија и Аустрија су успјели да издејствују прекид борби у фебруару 1853. Црна Гора је и даље преко Грахова вршила јак утицај на покрете отпора у Херцеговини. Турска је и даље сматрала Црну Гору својом територијом. Незадовољан одређеним закључцима Париског мира, а посебно закључцима које је изнио изасланик Отоманске империје, књаз Данило 1856.г шаље протестно писмо министрима великих сила, потписницима Париског мира. Наводећи да Црна Гора никад није била дио турске државе, али наглашавајући да су дијелови Херцеговине, Албаније и Брда, којима сада влада Турска, били дио Црне Горе, односно Зете. На крају свог писма износи и пар захтјева: 
   1. Да се призна независност Црне Горе!
   2. Да се прошири према Херцеговини и Албанији!
   3. Да се утврде границе између Црне Горе и Турске, као што је случај и са Аустријом!
   4. Да се Црној Гори уступи Бар!

Почетком 1858.г се раширио устанак у Херцеговини до те мјере да ни сама Порта није била сигурна како да га сузбије. Из Цариграда, за Херцеговину је послат Кадри-паша са озбиљном војном силом. Кемал-ефендија је требао, по налогу Порте, да проба да ријеши проблем политичким путем. Знајући да Црна Гора има велики утицај на устанике, позвао је црногорске представнике на састанак у Мостару. На састанку је захтјевано да Црна Гора престане да се мијеша у херцеговачка дешавања, али и да званично призна султанову власт. Црногорци су одбили Кемал-ефендијине захтјеве, па је састанак завршен без успјеха. 

У то вријеме Црногорци су већ запосјели Грахово и у њему се налазило 500 бораца под командом сенатора Петра Вујовића. Због неуспеха политичких преговора, Порта тражи војни одговор и Хусеин-паша добија налог да заузме Грахово и утврди се уз границу са Црном Гором. Кадри-паша, као претходница, 4.маја 1858.г заузима Бањане. На Цетињу, по сазнању о покретању турске војске, издаје се наредба о хитној мобилизацији. Војска под командом војводе Мирка Петровића Његоша, брата књаза Данила, са око 5.500 војника креће ка Грахову, а њима се прикључује око 1.500 Херцеговаца. Tурска војска је на Граховац избила 9.маја са око 11.000 војника и у том тренутку са најсавременијим војном опремом. Ту се улогорила, изградила шанчеве и ровове са намјером да одатле нападне Грахово. Постављено је и 8 топова. Међутим, из неког непознатог разлога, а можда и због надмености и вјере у супериорност у односу на слабо наоружану црногорски војску, Хусеин-паша уопште није осигурао позадину нити одступницу. За то вријеме Црногорци заузимају положаје на узвишењима изнад Граховца. Лијевим боком (Његуши, Цуце, Бјелице, Ћеклићи и Доњокрајци) командује војвода Иво Радоњић, десним (Чевљани, Пјешивци, Кучи, Загарчани и Херцеговци) војвода Вукотић, а центром (књажева гарда, Љуботињани и Цеклињани) сенатора Ђуро Кусовац и војвода Петар Вујовић. Распоређени на висоравни изнад Граховца, имали су намјеру да турске јединице потисну према Клобуку и Требињу. 

До првих сукоба долази 11.маја, када Црногорци нападају главницу турске војске на Граховцу. Борбе су трајале цио дан, највише на подручју Осјеченице, Омутића и Зебљака. У једном тренутку, на изненађење свих, када је уводио да се тешко могу носити са најсавременијим турским оружјем, војвода Милош Кривокапић, свом одреду издаје наредбу - јуриш - прса у прса. Црногорци показују своју надмоћ у блиској борби и уносе панику у турским редовима. Биланс првог дана, око 1.000 мртвих на црногорској страни и око 3.000 Турака.

         (Црногорци доносе на Цетиње                    заплијењени топ са Граховца)

Увидјевши да је потцијенио Црногорце, Хусеин-паша тражи примирје; на тај начин покушава да консолидује своје редове, али и да довуче појачање из Херцеговине, односно Босне. Иако је пристао на примирје, војвода Мирко је очекивао да би се турске јединице могле повући, али и да би им могло стићи појачање. Наређење војводе Мирка, које је било одлучујући за исход битке, војводи Петру Вујовићу, да у току примирја са својим јединицама запосједне путни правац и на тај начин прекине комуникацију између Хусеин-паше и Херцеговине. Хусеин-паша увидјевши да је у клопци, не одлучује да се брани, него издаје наређење за повлачење према Клобуку. Примијетивши покрет турских јединица, на Спасовдан 13.маја Црногорци крећу у напад. Отпор турске војске је био добар све до тренутка када су војници књажеве гарде успјели да им преотму топове. Међу Турцима настаје паника и бјежанија према Клобуку, докле су их Црногорци јурили и сијекли. Појачање турске војске које је долазило из правца Херцеговине, сачекао је Ђуро Кусовац са својом војском и до нога је потукао.

Турски губици су били око 6.000 војника, међу њима и Кадри-паша, док су Црногорци изгубили око 2.000 људи, међу којима и поп Ђуро Кусовац, сердар Ђуро Ђурашковић, књажев побратим и харамбаша поп Лука Јововић. Књажева гарда, под командом Ђурашковића, је већином изгинула јуришајући на турске топове, чијим су освајањем, дали немерљив допринос исходу битке. Судбина је хтјела да се Хусеин-паша осрамоћен и без војске врати у Требиње, одакле је био позван у Цариград на војни суд. Турска је планирала освету, међутим под притиском Русије и Француске је одустала. 

Европа је на Црну Гору после ове битке гледала са више поштовања, чиме је Црна Гора гајила и већу наду за независношћу. Добила је и велико територијално проширење: Грахово, Рудине, Никшићка Жупа, дјелови Дробњака, Васојевића и Куча, као и Ускоци, Тушина и Додоши. 

  (Преживјели борци са Граховца, 1908.г)

Сви борци са Граховца су одликовани Граховском медаљом, а војвода Мирко поред златне медаље и сабље са натписом на једној страни ,,Данило I" a на другој ,,Граховац 1858.", добија и звање Великог Граховском војводе.

На Цетињу, око Влашке цркве подигнута је ограда од заплијењених пушчаних цијеви.

Књаз Никола, на мјесту гдје је био шатор Хусеин-паше подиже цркву Св.Спаса 1864.г, док влада Црне Горе, недалеко од мјеста битке, 2008.г подиже споменик са истим натписом као и на цркви: ,,Споменик је вашег јунаштва, Црна Гора и њена слобода!"


Битка на Граховцу је имала велики утицај на даљу судбину Црне Горе. Поред паметне дипломатске политике књаза Данила, који је добро сарађивао са великим силама, посебно Француском, ова побједа је имала велики искорак ка вјековној тежњи Црногораца за незавишноћу.

Књаз Никола у својој пјесми ,,Бој на Граховцу" између осталог каже:
       
              ,,Од Ровинах духну вјетар,
                Таму с' обје војске диже:
               ,,Помоће ни свети Петар!"
                Рече Мирко - ступи ближе 

                ,,Гардо храбра мога брата!
                ,,Данилово десно крило!
                ,,Напред ићи, вјеру фата
                ,,Пред њим скоро, ту је било.
  
                ,,Ко својега књаза љуби
                ,,Ко слободу мајку служи,
                ,,Трзај Сабљу! не дангуби!
                ,,Име Срба не наружи!"
  
                 Ко вихором талас ћеран
                 Кроз пијесак што пут крчи,
                 Тако сада Србин сложан
                 Кроз низаме сабљом трчи.
            
                                 -  -  -  -  - 

                  Цар Лазар  се с Обилићем
                  У весело се царство смије
                  А Данило с Мандушићем
                  Од радости сузе лије. 

                   Хајдук Вељко шћеде доћи
                   Да бијесна хата трчи,
                   Миротинском соли поћи
                   Да кубурах кремен мрчи."

Поводом годишњице битке, у листу ,,Црногорац", 1871.г излази чланак:

,,Освануо је Спасовдан - дан спасења човјечанског - дан спасења српске сиротиње на Грахову и око Грахова; дан сјајне побједе црногорске у коју је уплетено име Данила и Мирка на понос имену српском, а на срамоту и погибију цариградских делија. Брдо и долина у накрст на четири стране по Граховцу лежи покривено мртвијем лешимама дрског нападача. Вељи ками утече да понесе грдне гласи на Восфору своме господару, да га на јаде поздрави црнијем гласом из убаха. 
Црногорци послаше лаке гласоноше на српско Цетиње своме господару, да му на појутарју Спадова-дана честитају сјајну граховску побједу.
Свако чисто и право срце српско и остале браће Словена заиграли је у грудима кад је разабрало турску касапницу и витештво мрких горштака."




      
                                   


Популарни постови са овог блога

Патријарх Василије Јовановић Бркић у Црној Гори (1767-1769)

Српска мисао у дјелима Светог Петра Цетињског