- Војводи
Што говориш, војеводо,
да причувам моју главу,
и да мало ја је склоним,
за стечену моју славу!
А што би ми рекли људи!?
- "Књаз Никола сад се чува
у најљепше доба борбе,
кад грам руски Балкан грува!".
Народ, велиш, потребује
мог живота, мога рада!
- "Причувај се, Господару,
причувај се мало сада!"
Е баш сада ко се чува,
тај народу вр'један није;
куд би понос мој се дио,
момак, а књаз да се крије!?
А Божја ти вјера, нећу:
што ће бити, нека буде!
Мјесто ми је, војеводо,
међ' јунаке и међ' људе!
Вјеран мјесту том сам био,
куће ми га глас налаже!
Са Мирковим завјетом се
мој поступак у бој слаже!
А у дио мени паде
јунацима да сам глава;
за' је заклон, мој соколе,
заклон за' је - стара слава!
Кад помислим на орлове,
ја које сам предводио,
сама миса' - чувати се -
од ње бих се застидио! ...
Данас рате два народа,
двије вјере и два цара;
мени треба да представим
црногорског господара!
Ма шта год се догодило,
теби хвала као оцу!
Ја ћу много још живјети -
бог помаже прегаоцу!
Па и да бих погинуо -
весео сам, хвала небу;
напио бих покајницам',
опијелу и погребу!
Идеја ће остат' моја.
Ја окупљам народ мили;
све чељаде по чељаде
надмоћнијој грабим сили!
Народ ће се мој саставит':
свој у своме дома бити,
славан, срећан; - њега више
нико неће предобити!
Свега ће се опоменут',
искуство је строго било; -
Србин неће већ никада
своје српско ломит' крило!
Весело ћу тад умр'јети
знај - јер неба сврх висина
моћ' ћу чути благослове
мог народа, мога сина!
20. октобра 1877.
