- Црногоркама
ЦРНОГОРКАМА
Када преста бојна магла
да се нашом гором вије:
када преста топ и пушка
и крв људска да се лије;
кад прекиде лелек горки
јуначкијех сирочади
и матера и сестара
и невјеста њиних младих;
кад на међе отаџбине
сад душмана, веле, није,
и наступи дан данашњи
неизвесно примирије —
ја сам браћу преосталу
искупио изљубио
и за дружбу под оружјем
лијепо им захвалио.
Вијенце смо ловорике
по заслузи дијелили,
а животе опет наше
српству милом нам'јенили.
Али вама ко се може
одужити црногорке,
кад ви само умијете
уставити сузе горке —
сузе, које пусти гласи
мужа, оца, брата, сина
из њежнијех ваших срца
тржу, ваде из дубина?!
Ви сузама остављате
друго мјесто, друге дане,
а јуначки нас пратите
на бојеве и мегдане.
Срцу вашем спас je пречи
опстанак нам домовине,
а пошто се битке сврше
ожалите ко погине.
Прелијепом запијевком
ријеђате њина дјела,
а нас живе напајате
на прегнућа нова — смјела.
Босе, гладне, трудне, наге
за нама се потуцате
на границам' домовине
да нам скромни таин дате.
Ви нијесте од нас мање,
кад наступе живе муке —
воде праха и олова
додају нам ваше руке.
Врх прамова густог дима,
тога праха што горимо
крај симбола, крст-слободе,
ваш анђелски лик видимо;
па могах ли одољети
мога срца врућем хару,
да и жена ја заслуге
не изнесем на олтару —
на олтару домовине
гдје се тамњан свети пали,
пред слободом што су наши
мученици основали.
Ваша чувства и врлине,
ваше жртве и прегнућа;
ваша љубав, срца ваша
домољубљем вазда врућа
мене, сестре, занијеше
у далеко доба наше,
када нам се царевином
јаничари разиграше.
Насред Зете нађох жену
вашег срца и љубави,
ваша дјела и врлине
на уста јој хладна ставих.
Оживјех је да казује
што је било и што бива,
и да вјечни примјер буде
црногорских од одива.
