Српска народна гарда - Котор
Од илирског и римског периода, преко Византије, средњовјековне Србије, Венеције, Наполеонове Француске, Аустрије и кратког периода царске Русије, па све до данашњих дана, Бока и Котор су били важно економско, поморско, трговачко и културно упориште сваке државе која је владала тим простором. Поморство као веома битна грана за живот Бокеља развијала се од најранијих дана настанка Котор, да би свој врхунац имала у периоду Немањића, када је Котор био, не само важна поморска, трговачка и војна лука ове моћне средњовјековне државе, већ један од њених најзначајнијих градова. Которани су на српском двору заузимали врло угледна и повјерљива мјеста, а посебно су се истицали као протевестијери (водили рачуна о финансијама). Которска породица Бућа дала је више протевестијера, а Никола Бућа је био један од најзначајнијих царевих савјетника. Колику су они имали моћ најбоље осликава изрека која се и до данас сачувала: ,,Цар даје ал Бућа не даје".
Которска морнарица, братство помораца из Боке, своје оснивање везује за 809.г, али без поузданих историјских извора о тачности тог податка. Без обзира на немогућност тачног одређивања датума када су се морепловци Боке први пут удружили у једну кровну организацију, са сигурношћу можемо потврдити њено вишевјековно постојање. Она је имала разнолик утицај на Котор кроз вјекове, од чистог церемонијалног карактера, преко хуманитарног па све до војног и ратног дјеловања, прилагођавајући се утицајима разних држава које су се смјењивале на тим просторима.
Котор, који је уживао велику аутономију у немањићкој држави, чак је ковао и свој новац, те је имао све услове за развој поморства и за унапређење Которске морнарице као кровне организације которских морепловаца. Према одређеним индицијама сматра се да је братовштина помораца Боке у том периоду имала свој статут. Међутим као и што већина богате архивске грађе из доба Немањића у Котору није сачувана, тако и овај статут није опстао, највише због жеље неких каснијих вјерских и политичких структура да се избришу сви немањићки али и православни трагови у Котору. Постоји сачуван статут из периода млетачке управе Котором, на италијанском језику, по коме се она звала Которска братовштина Св. Николе Морнара. Венеција је на све начине подржавала рад, не само Которске морнарице, већ и свих организација и трудила се да им омогући да задрже јавни карактер да не би потпале под вјерски и црквени утицај.
У својим мемоарима маршал Мармон, војсковођа велике Наполеонове војске која је у првој деценији 19. вијека завладала Котором, у својим мемоарима говори о тадашњој како демографској тако и економској ситуацију у Котору:
,,Становници Котора од којих су двије трећине православне вјере готово се сви баве поморство."
И поред одређених проблема за Которску морнарицу за вријеме француске управе Боком и њеног краткотрајног укидања због њене помоћи Црногорцима и Русима против Француза, велики проблеми за њу тек настају доласком Аустрије у Котору. Жеља Аустрије да стави Которску морнарицу под свој утицај и да је доведе у контекст римокатоличког културног наслеђа, наишла је на отпор међу грађанима, а када су се томе придодале и одређене везе Которске морнарице са побунама у залеђу Боке, резултирало је укидањем морнарице 1849.године.
Како је аустријска политика асимилације и прекрајања културног наслеђа Боке наишла на одобравање и подршку одређених структура Римокатоличке цркве у Боки, которски бискуп Марко Калогјера 1859.године оснива Бокељски морнарицу, у жељи да буде наследница вјековне Которске морнарице. Међутим, ова новооснована организација је била клерикалног карактера, намјењена искључиво римокатолицима, што је потпуно искључивало православни живаљ, који је кроз вјекове са својим сународницима, Србима римокатолицима, као и многим другим дошљацима градила Которску морнарицу, па Бокељска морнарица као таква, није могла бити њена легитимна наследница. Сва ова дешавања везана за дискриминаторски покушај обнове Которске морнарице, наишла су на велики отпор и негодовање Срба, православне вјере, због присвајања и везивања за римокатоличко наслеђе, заједничку традицију, ношњу и заслуге, што је кулминирало годину дана касније (1860) оснивањем Српске народне гарде.
Српска народна гарда, исто као и некада Которска морнарица, и тадашња Бокељска морнарица, била је одјевена у традиционалне бокељске ношње, али са појасним ,,ћесама" које су красила четири оцила (4с), калпацима коју су посјећали на капе официра српске војске и чиновима као у српској војсци, са највећим чином - војводе.
1865.године правилник о раду Српске народне гарде усвојиле су и аустријске власти, а у њему је посебан акценат био на очување српског језика, ћириличног писма, као и значај истицања српске тробојке. Из сачуваног статута, можемо видјети да за разлику од Бокељске морнарице, Српска народна гарда није била искључиво намијењена православцима, већ свим људима добро воље, без обзира на вјеру:
,,Ако би било који грађани другог исповједања хтјели својевољно ући у ову Гарду, примљени из потпуне простосрдачне братске љубави коју смо истима дијелили, дијелимо и дијелићемо до конца живота и која је општа наша жеља по науки христијанској."
Српска народна гарда имала је јако упориште међу православним становништвом, иако је у својим редовима имала ограничен број људи у униформама и са украсним оружјем. Свакако да није имала подршку само православаца већ и великог броја католика којима је крвно сродство и поријекло било битније од вјерских и политичких превирања. Први војвода Српске народне гарде био је Константин Нетовић, а од 1863. и Митар Огњановић, потомак Ника Огњановића који је био адмирал Которске морнарице од 1833-1836. Од 1865.г прекида се пракса избора војводе сваке године, те Стеван Бјеладиновић бива изабран за војводу и на том мјесту је остао доживотно. Надслиједио га је син Никола.
Српска народна гарда je основана као церомонијална организација, намјењена да својим учешћем увелича, уљепша и ојача српске свечаности, не само у Котору и Боки, него и шире, по позивима других организација све до Цетиња, Требиња и Дуборвника. Она је била добро организована, што уз помоћ Српског певачког друштва и Српске музике, што уз обилату помоћ бокељских помораца и трговаца. Велики допринос у раду давала је и тадашња Црна Гора, као и династија Петровић Његош, а посебно кроз рад двојице Петровића, професора Александра и Крста.
Свој извјештај са свечаности о Тројичиндану у Котору, даје тадашњи лист ,,Цетињски вјесник" у издању од 23. маја 1909.године:
,,Јуче и прекјуче, првог и другог дана Духова, била је у Котору велика српска свечаност. Првог дана је било освећење нове цркве Св. Николе, а другог дана свечана инсталација новог епископа бококоторски и дубровачке епархије Доситеја Јовића. Том приликом је и Српска Гарда, прославила своју педесетогодишњице.
Ове свечаности су овако текле:
На тргу Св. Луке у Котору подикнута је веома лијепа црква на згаришту некадашње цркве која је прије дванаест година изгорјела. Освећење њено извршено је на свечан начин.
На тргу је био силан народ, како из Котора, тако и из околине. На челу је била општинска музика и Српска Гарда.
Пошто је око нове цркве обишла литија, велика црквена врата су отворена и у цркву су пропуштени епископ са свештенством, војне и грађанске власти, гости и најугледнији Которани. Освећење је вршио епископ са многобројним свештенством. Послије освећења настала је архијерејска служба, за које је вријеме Српска Гарда пред црквом пуцала. На јектенија је одговарао збор српског пјевачког друштва ,,Слога" из Дубровника, под управом г. Пера Бабића. Пјевање њихово је било врло лијепо и на опште задовољство.
Послије литурђије Српска Гарда је на челу са музиком обишла град и извршила свечани опход, који је за вријеме свечаности обављен послије сваког свечаног чина под предвођењем г. Шпира Балдића.
У 2 сата послије подне био је свечан ручак, које је давало туторство нове цркве. На ручку је било 110 званица. Присутни су били крај епископа и најугледнијих гостију и поглавар и начелник которске општине которске, као и српски посланик г. Михаило Бјеладиновић. За вријеме ручка ко поји је трајао три сата музика је непрестано свирала.
У вече је био концерт општинске музике на тргу Св. Луке и трајоо је до десет и по сати. Трг је био, као и варош, декорисан и окићен српским тробојницама. Народ силан био је прекрио цио простор.
Свечаност првог дана свршила се свечаним походом Српске гарде.
Свечаност другог дана почела је опходом Српске гарде.
У девет сати, у новој цркви, почела је инсталација новог владике.
Пред црквом је била постројена војска, а црква је била препуна силним свијетом.
Из цркве Св. Николе свештенство се кренуло са црквеним стварима цркви Св. Луке, гдје је прихватило новог епископа, који је био у пуном ормару, и допратило га у нову цркву, у којој је заузео мјесто на амвону.
Поглавар г. Будисављевић, стојећи на наручито одређеном мјесту, прочитао је на њемачки(?) и српском царску повељу о постављењу г. Доситеја Јовића за епископа Боке Которске, Дуборвника и Спича. По прочитању војска је плотуном почаст одала, звона су звонила, а прангије пуцале.
Најстарији свештеник прото г. Васиљевић, делегат Св. Синода, прочитао је Синодову повељу и епископа одвео на владичански пријесто, одакле је епископ прочитао прву своју посланицу.
Пришав амвону епископ је примао честитке, а затим је почела архијерејска служба, којом је приликом на јектенија одговарало српско певачко друштво ,,Јединство" из Котора.
Послије литурђије, којој су присуствовале и војне и грађанске власти, настала је величанствена литија кроз град.
За вријеме ручка свирала је музика.
И док је епископ послије подне примао честитања, дотле је на тргу народ, а особито Бокељи, у своме живописном одјелу, био српска кола и веселио се.
У вече је био концерат који је испао врло лијепо, као и прво вече. Свирани су најодабранији српски комади - композиције Станковићеве, Чижекове: ,,Радо иде", ,,Весела је Србадија"... Свирана је и народна химна ,,Онамо 'намо".
Ове свечаности које су на сваког присутног оставиле најбоље и најпријатније утиске, као што може оставити право српско народно весеље, завршене су опходом Српске Гарде, која је у овим свечаностима највидније учешће узимала и концерте приређивала у славу своје педесетогодишњице.
У свечаностима овим узела је учешће цијела Бока, те се да правом може рећи да су ово биле свечаности цијеле Боке.
Тројичиданске свечаности 1914.године, одржане у Котору, испоставиће се као последња година обиљежавања рођендана Српске народне гарде и прославе њене славе. Непосредно уочи почетка Великог рата, Аустроугарске власти су извршиле велику одмазду према Српској народној гарди, њену богату имовину заплијемили и предали је на управљање Бокељској морнарици, која је гравиралa као важан аустроугарски савезник. Војно способни припадници гарде су мобилисани и послати у казнене јединице у Алпима, док су старији чланови и оно са вишим чиновима хапшени и утамничени.
Гушење Српске народне гарде није угушен њен дух, као и трагови које је она оставила у току свог вишедеценијског постојања. Њен дух је зрачио и без формалне организације, давао наду у праведној борби и био стимуланс масовној дезертацији војника и њиховог прикључења српској и црногорској војсци. Пред краја рата, када се већ назирао пад Аустроугарске, организовани су и Одбори народног вијећа, чије су неформалне наоружане јединице носиле назив Српска Гарда (стража), чији је циљ био преузимање власти по паду Аустоугарске како старог окупатора не би замијенио неки нови.
,,Цетињски вјесник" о Српској народној гарди пише:
,,Српска народна гарда, та једина српска установа у Боки Которској под оружјем, која је у томе погледу сачувала чисто народни карактер, навршује ове године педесет година од како постоји."
Извор: Васко Костић - Српска народна гарда
