Фрагменти црногорске историје

       Године 1813, 29. октобра, послије ослобађања Боке од Француза и побједоносног уласка Црногораца у бокељске градове, на заједничкој скупштини Бокеља и Црногораца у Доброти донијета је одлука о уједињењу. Основана је ,,Централна комисија" која је требала да представља извршну власт, а на њеном челу је био владика црногорски Петар I Петровић Његош. Потпредсједник централне комисије је био Алвиз Јосипов Висковић, угледни Пераштани и велики заговорник уједињења.  Међутим, одлуком Великих сила из 1814. године, Бока је припојена Аустријској царевини. Иако је то наишло на негодовање Црногораца и Бокеља, под притиском Великих сила, а прије свега Русије, Црногорци се повлаче из Боке, а Бокељима не преостаје ништа друго него да чекају неки нови тренутак, када ће слобода напокон задесити и њих. По окупацији Боке и административној подјели унутар Аустријске монархије, Бока је организована као посебна јединица (Которско господство) унутар Краљев...

Од илирског и римског периода, преко Византије, средњовјековне Србије, Венеције, Наполеонове Француске, Аустрије и кратког периода царске Русије, па све до данашњих дана, Бока и Котор су били важно економско, поморско, трговачко и културно упориште сваке државе која је владала тим простором. Поморство као веома битна грана за живот Бокеља развијала се од најранијих дана настанка Котор, да би свој врхунац имала у периоду Немањића, када је Котор био, не само важна поморска, трговачка и војна лука ове моћне средњовјековне државе, већ један од њених најзначајнијих градова. Которани су на српском двору заузимали врло угледна и повјерљива мјеста, а посебно су се истицали као протевестијери (водили рачуна о финансијама). Которска породица Бућа дала је више протевестијера, а Никола Бућа је био један од најзначајнијих царевих савјетника. Колику су они имали моћ најбоље осликава изрека која се и до данас сачувала: ,, Цар даје ал Бућа не даје". Которска морнарица, братство помора...