Бока и уједињење 1918
Године 1813, 29. октобра, послије ослобађања Боке од Француза и побједоносног уласка Црногораца у бокељске градове, на заједничкој скупштини Бокеља и Црногораца у Доброти донијета је одлука о уједињењу. Основана је ,,Централна комисија" која је требала да представља извршну власт, а на њеном челу је био владика црногорски Петар I Петровић Његош. Потпредсједник централне комисије је био Алвиз Јосипов Висковић, угледни Пераштани и велики заговорник уједињења.
Међутим, одлуком Великих сила из 1814. године, Бока је припојена Аустријској царевини. Иако је то наишло на негодовање Црногораца и Бокеља, под притиском Великих сила, а прије свега Русије, Црногорци се повлаче из Боке, а Бокељима не преостаје ништа друго него да чекају неки нови тренутак, када ће слобода напокон задесити и њих. По окупацији Боке и административној подјели унутар Аустријске монархије, Бока је организована као посебна јединица (Которско господство) унутар Краљевине Далмације.
Бока је остала у саставу Аустроугарске наредних стотињак година, све до краја Великог рата, када је почетком новембра 1918. године српска војска после ослобађања Подгорице и Цетиња тријумфално ушла и у Боку. О дешавањима у том периоду издвајамо дјелове писма потпуковника, касније ђенерала Светислава Т. Симовића:
,,Други југословенски пешадијски пук српске војске је, после пробоја солунског фронта и удалења Бугарске са бојнога поља, са српско-бугарске границе код Царевог Села, упућен у Црну Гору и Албанију. Његова лева (јача) колона под командом команданта 2. југословенског пука потпуковника Гргура Ристића освојила је Скадар од 29. до 31. октобра, док је у том истом времену ДЕСНА (слабија) КОЛОНА 2. југословенског пука под командом помоћника пука, потпуковником Светиславом Т. Симовићем ослободила Подгорицу, а потом и остатак Црне Горе и Боку Которску, дотле је њена ДЕСНА ПОБОЧНИЦА, комитска чета војводе Пећанца, под предвођењем комитског војводе професора Јована Радовића, упућена из Колашина ка Никшићу да пресече пут непријатељу на правцу Подгорица-Никшић и да даље продире у правцу Боке и Херцеговине.
Десна колона 2. југосл. пука, после тродневног боја на положајима код села Биоче и Подгорице ушла је у Подгорицу 31. октобра, иако јој је 81. аустро-угарска дивизија порушила три моста на Морачи: гвоздени код Биоча, гвоздени код Смоковца и зидани на лук "Везиров" код Подгорице и мост на Ситници на путу за Цетиње.
Да не би аустро-угарске трупе и даље рушиле све објекте на Цетињу, на предлог непријатеља и молбу депутације са Цетиња, склопио сам са командом 81. аустро-угарске дивизије 5. новембра примирје са роком до 8. новембра до 24 часа. Овога је дана ушла моја парламентарна чета и примила Цетиње и све објекте у њему, да не би било опљачкано као Подгорица.
6. НОВЕМБРА Колона потпуковника Свет. Симовића најсвечаније је дочекана у Цетињу од целокупног грађанства без разлике узраста и положаја. На уласку у варош поздравиле су нас разне корпорације а пред ВЛАДИНИМ ДОМОМ Митрополит Црне Горе Њ. Преосвештенство Митрофан Бан.
Потом су трупе отишле у касарне а мене су најотменији грађани Цетиња отпратили до дворца Краљевића Данила, где ми је био одређен стан, а где је дотле становао аустро-угарски гувернер Црне Горе.
Пред српским посланством - домом Њ. В. Петра И Краља Србије, где је се родио Њ. К. В. Наследник Престола - Регент Александар и пред двором Њ. В. Николе И Краља Црне Горе био је окупљен силан свет; црногорска војна музика, која је учествовала у дочеку српске војске са својим (вишим) капелником г. Вимером, свирала је и Црногорци су се веселили и играли народне игре са музиком и без музике.
7. НОВЕМБРА
Са ађутантом и ордонансом стигао сам на Цетиње у 22 часа. Италијани су одбили да се врате на Цетиње и остали су у Котору.
По доласку на Цетиње, одмах сам издао наређење за покрет целог одреда за Котор. На Цетињу да остане само чета пешадије, као што сам то учинио и у Подгорици. Полазак одреда 8. новембра, преноћиште у Његушима.
8. НОВЕМБРА изјутра одред је се кренуо под командом команданта 1. батаљона за Котор, а ја са командантом 3. батаљона и ађутантом остали смо на Цетињу с тим да сутра пођемо аутомобилом и стигнемо одред.
Овог дана - на Митров дан био је заказан на Цетињу велики збор виђенијих грађана о успостављању како цивилних тако и војних власти. Кад сам у томе погледу постигао потпуну сагласност без и једног гласа против, примио сам ту листу и потврдио је до успостављања државних власти. Како је тај збор текао најбоље знају учесници преосвећени Митрополит г. Дожић, држ. саветник г. Ал. Матановић, министар г.Пламенац и г. Пилетић и др.
После овога је збор донео једногласну одлуку о изборима народних посланика и о сазивању ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ. Увече је била велика свечана забава у част доласка српске војске на Цетиње и ослобођења Црне Горе, јер се тада није налазио ни један непријатељски војник на земљишту Црне Горе.
9. НОВЕМБРА одред је продужио покрет из Његуша и у подне стигао пред фор "Свете Тројице", где је био одмор и ручак. У то време стигао сам и ја са Цетиња и примио команду над одредом. У 14 часова одред је продужио марш и око 15 часова дошао на домак уласку у варош. Овде је уређен поредак за свечани улазак у Котор: на челу цетињска војна музика, за њом коњички вод, па трећи батаљон, први батаљон, друга брдска батерија, чланови Народнога већа и српски Соко. У оваквом поретку и саставу одред је најсвечаније ушао у град Котор. На уласку одред су поздравили представници разних корпорација и официре и војнике окитили цвећем."
(Писмо ђенерала Симовића чува се у Градској библиотеци и читаоници Херцег-Нови. Фотографија која прати овај текст чува се у Завичајном музеју у Херцег-Новом)
(Улазак српске војске у Будву 1918.)
O дешавањима у Будви прије уласка српске војске, сазнајемо из свједочења Мила Љубише, које се чува у Државном архиву Црне Горе
,,Тих славних и великих дана у Будви се није ништа позитивно знало да је Аустрија пала на кољена пред побједоносном српском војском и да је дошао крај страдању српског народа. Понешто се наслућивало, јер саме новине нијесу ништа наговјештавале. Примјећивао се ипак нагли покрет аустријске војске, само не напријед, већ назад из правца Албаније. То се много препричавало и слутило је на бјежање моћне армије. Други су то правдали замјеном трупа. Будванско поље било је препуно војске и разног материјала спремног за рат.
Тих дана дошао је из затвора у Грацу Давид Љубиша који је на повратку кући свратио у Загреб, гдје се знало за пропаст Аустрије и већ се осјећало расуло. Ту је добио инструкције да се одмах формирају у свим крајевима који су били некад под Аустријом, а гдје су живјели Срби, Хрвати и Словенци, народна вијећа која би вршила функцију власти до доласка српске војске. Тако је сазван народ па је у Будви формирано Народно вијеће које је одмах мобилисало све старе и младе становнике који су се ту затекли па су преузели власт и приступили разоружавању до тада моћне и самохвалисаве царске армаде. На брду Дубовици и мјесту Топлиш постављене су јаке страже Народне гарде, добро наоружане оружњем аустријске солдатеске.
Народно вијеће је наредило, поред осталог, да сви аустријски војници који су из југословенски крајева одмах морају на војничкој капи прикачити националну заставу. То је са одушевљењем прихваћено. Организована је група наших дјевојака које су дијелиле тробојне пантљике и прикачивале их на капама како је ко желио. Сви војници и официри Срби одмах су прикачили српску заставу. Далматинци су се сви одазвали и ставили југословенску заставу, док су други дјелимично прихватили и отишли преко Топлиша, не вјерујући још да је нестала велика Аустрија и њен Карло.
Тада се почело са припремама за долазак српске војске па је формиран Одбор жена које су чистиле касарну, спремале кревете и свечану храну за побједоносну војску. Китиле су се улице и на градским вратима постављени су славолуци.
Коначно освануо је тај велики дан. На Митровдан, 8. новембра 1918. године у 13. часова стигла је путем преко Брајића прва чета пјешадије и митраљески вод. Мислим да је сувишно описивати са каквим одушевљењем су били дочекани. То славље је трајало даље данима. Играла су се кола и пјевало…
(Запис Мила Љубише се чува у Државном архиву Црне Горе – Одсјек Будва)
Прије распада Аустроугарске царевине у свим бокељским општинама основани су илегални „одбори народних вијећа Боке Которске“. У Загребу је 5. октобра 1918. г. основано Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба, које је тежило да окупи све већ постојеће организације за уједињење у Словенији, Хрватској, БиХ, Славонији, Далмацији и Боки, те да се у догледно вријеме уједине са Србијом и Црном Гором у заједничку државу.
Још и прије уласка српске војске у Боку, аустријски цар Карло донио је 30. октобра одлуку да се цијела морнаричка флота у Пули, Шибенику и Боли, преда Народном вијећу СХС. Потписивање споразума обављено је 31. X, на бојном броду ,,Viribus Unitis", а потписали су га комадант ратне морнарице контраадмирал Миклош Хорти и чланови комисе СХС др Анте Тресић Павичић, др Иван Матија Чок и Вилим Букшег. Примопредају у Боки извршио је поручник бојног брода Димитрије Коњовић, а команду је преузео контраадмирал Артур Латински - Обрадић Бевилква, који је одма преузео мјере за учвршћење дисциплине на бродовима. По уласку српске војске нова Југословенска флота се ставила под команду Српске Врховне команде
Чим је почело повлачењем аустроугарске војске и жандармерије из насеља и њихово затварање у утврђењима од 8. до 10. новембра 1918. у сеоским општинама су одржани велики народни зборови на којима су бирани одбори народних вијећа који су преузели власт. Велики народни збор, можда и највеличанственија који се памти на тим просторима, одржан је у грбаљском селу Побрђе 10. новембар, гдје се окупљенима обратио и тадашњи начелник грбаљске општине прота Василије Ковачевић и том приликом се захвалио ,,Богу и српском оружју" које је једном за увјек ослободило Грбаљ од туђинске власти. Једногласно је донијета одлука да Грбаљ, без обзира на одлуке других општина, раскине све везе са Аустроугарском царевином и да се не прикључи било којој држави која би се створила на рушевинама царевине осим матичној зељи Србији. (Опширније у Зборнику „Бока“ бр. 21. Херцег-Нови, 1999.).
У Боки је организовано и централно Народно вијеће за уједињење, које је као дио Народног вијећа СХС у Загребу, требало је да организује уједињење Боке са осталим југословенским покрајинама. Њега су чинили др Филип Лазаревић, прота Јован Бућин, дон Антун Милошевић, секретар Монди Перучић и професор Радоје Јововић.
У тим тренуцима сву извршну власт у Боки је имало Народно вијеће, коме су се на располагању ставили сви југословенски официри, коју су некада били и дио аустроугарске војске. Сва утврђења предата су Народном вијећу, док је српска војска преузела њихово чување, као и чување поморског Арсенала у Тивту, као и све документације која је остала по одласку аустроугарске администрације.
Бока и Бокељи нијесу имали никакве везе са Великим народном скупштином српског народа у Подгорици, нити су имали могућност бирања делегата на ткз. Подгоричкој скупштини, јер се она односила на границе Црне Горе до 1918. године, а Бока је тада административно припадала Далмацији, у чијем саставу је остала до 1922. године и формирања Зетске области, а касније и Зетске бановине.
По одлукама народних скупштина и народних вијећа бокељских општина, као и одлуком централног Народног вијећа у Котору, донијета је коначна одлука о прикључењу Боке Србији и заједничко укључење у краљевину СХС. Народно вијеће у Котору, шаљу јасну поруку краљу Петру:
,,Срећни смо што те можемо поздравити као нашег ослободиоца и на данашњој сједници Народног вијећа и једногласно признати за свог Владаоца!"
(Јанковић - Кризман ,,Грађа" 659)
Међу делегатима Народног вијећа СХС који су 27 XI 1918. године отишли у Београд да траже уједињење био је и представник Боке др Божо Вукотић, који је и прије рата био легални представник Боке у Царевинском вијећу у Бечу. Он је пренио одлуке Народног вијећа у Котору и био делегиран да Боку привремено представља и у формирању нове државе. Учествовао је у састављању прокламацијре и 1. децембра 1918. у прокламовању у Београду уједињене државе Срба, Хрвата и Словенаца.
Уједињење југословенских покрајна са Србијом и Црном Гором, које су се већ ујединиле одлуком Велике народне скупштине у Подгорици, проглашено је 1. децембра 1918. године у Београду. У Котору је вијест о проглашењу стигла телеграмом из Сплита, 1. децембра.
Љубомир Јовановић, рођени Которанин и министар унутрашњих послова Краљевине Србије и члан одбора за уједињење:
,,Ево дана и часа на који је мислило и за који је радило, за који је страдало и за који је живјело наше племе..."
