Патријарх Василије Јовановић Бркић у Црној Гори (1767-1769)

•

Покушај одржавања црквене конференције у Нишу 1761.године, као и сарадња српског патријарха, владике цетињског и горњокарловачког са неким знаменитим Србима тог времена у циљу обнове српске државе били су само увод у укидање Пећке патријаршије. Идеју који су уз помоћ Грка Турци успјели да осујете (негдје око 1763.године) требала је да покрене уједињење српских земаља као последицу брзог и јаког народног устанка гдје би у једном дану побили све турске вође на окупираном подручју, као и стране официре у аустријским провинцијама. Патријарх Василије Бркић бива одведен у заточеништво на Кипру 1764.године, што је био почетак укидања Пећке патријаршије. 1766.године по наредби турског султана, Цариградска патријаршија, под своју власт присваја Пећку патријаршију и на мјесту пећког патријарха намеће Грка Калиника. Српски епископи, гдје год је то било могуће, бивају или протјерани или хапшени, а на њихова мјеста постављани Грци. Једина епархија у којој Грци никада нису могли да успоставе црквену власт је епархија у Црној Гори.

• Патријарх Василије Бркић у заточеништву проводи око двије године. Захваљујући ургенцијама француског конзула и надбискупа Масарека, патријарх бива ослобођен крајем 1766. године. Његов покушај да се врати на Пећки трон, чак и његово путовање у Цариград није дало резултата, да би после сазнања да би могао бити погубљен у Пећи бјежи у Брда и смјештај се у манастиру Острог, гдје је и написао службу и синаксар св.Василију Острошком.

•

Његов долазак у Црну Гору пред само појављивање Шћепана Малог и после смрти владике Василија Петровића 1766.године имаће одређених утицаја на дешавања у Црној Гори. Његов однос са митрополитом Савом имао је честе осцилације. Како је владика Василије преминуо у Русији, митрополит Сава Петровић који до тада владао Црном Гором заједно са својим синовцем Василијем, одлучио је да на мјесто сапрестолника и наследника постави Арсенија Пламенац, свог сестрића, што и није наишло на одобрење код свих Петровића-Његоша. Патријарх Василије Бркић и митрополит Сава су на љето 1767. године хиротонисали Арсенија и на тај начин послали јасну поруку Цариградској патријаршији да се они не слажу са укидањем Пећке патријаршије.

• Појављивање Шћепана Малог, као руског цара Петра III наишла је на одобрење и патријарха и митрополита. Црном Гором се ширио глас о његовим добрим дјелима, као и о његовом ширењу мира по Црној Гори. Њихова сарадња је била добра и спремали су заједничку борбу за ослобођење пограничних области. Турци су се прибојавали свега овога што се дешавало у Црној Гори, посебно присуства патријарха и Шћепана Малог. Иако је временом расло неповјерење и постојале несугласице између Шћепана Малог посебно са Црногорцима и Паштровићима, патријарх је био на његовој страни и тражио да не наступају против њега. У августу 1769.године Турци су из правца Подгорице, Никшића и Плавнице ударили на Црну Гору. У том тренутку Млечани затварају границе и иако је ситуација по Црну Гору дјеловала изузетно лоше, Црногорци су успјели да сачувају своју српску националну и црквену слободу.

• Вијести о Шћепану Малом стизале су и до руских конзуларних представништва који су по архимандриту Авакум послали писмо патријарху Василију и митрополиту Сави и савјетовали их да све учине како би самозвани цар био онемогућен у његовом раду или ће у противном Русија отказати сваку помоћ и заштиту Црној Гори. Он стиже у Црну Гору у пратњи руског кнеза Долгорукова 1769.године. Кнез се прво у манастиру Брчели сријеће са патријархом Василијем за кога у свом извјештају каже да је: ,,...човјек слабог здравља, средњег раста, у лицу жут, око 50 година. По тихом и уморном говору види се да је просто срдачан и прави калуђер“. Кнез је разговарао са патријархом и народом о покретању устанка у околним подручјима против Турака и умолио патријарха да позове народ на збор на Цетиње. Народни збор је одржан на Преображење, и том приликом је јеромонах Теодосије прочитано посланицу патријарха у којој се изобличава мишљење Црногораца о Шћепану Малом. Прочитана је и грамата руске царице коју је донио кнез на Цетиње. Из млетачких извора се сазнаје да је збору присуствовао ,,пећки патријарх који много цијењен у Црној Гори“ али да није присуствовао митрополит Сава. Њих двојица у том периоду нису били у добрим односима и да су се тек накнадно помирили на инсистирање кнеза Долгорукова. Сматра се да је око 21.августа (по старом календару) митрополит Сава дошао из Стањевића на Цетиње, гдје су га прво дочекали у Манастиру монаси, да би након тога у разговору са патријархом ријешили своје несугласице.

• Самовоља и непослушност су тада владали међу црногорским главарима и то је један од највећих проблема са којима се пар деценија касније сусрео и владика Петар I. Турци су на све начине покушавали да дођу до главе патријарха и у тим тренуцима народног нејединства и похлепе успјели су да нађу одређени број Црногораца (по неким изворима 24) који су били спремни да Турцима предају патријарха у замјену за материјалну надокнаду. Међутим овај покушај је осујећен а патријарх се накратко склања у Маине, ал се убрзо враћа на Цетиње.

• Патријарх Василије Бркић је у Црној Гори боравио у времену када су на њену слободу кидисали и Турци и Млечани, када је Црном Гором владао и митрополит Сава, али и гувернадури, Шћепан Мали, а дио власти је имао и владика Арсеније Пламенац, а многи су се и главари осилили. Патријарх је често свима њима ускраћивао власт, а велику пометњу је изазвао и долазак кнеза Долгорукова. Нетрпељивост између патријарха и митрополита се појављивала с времена на вријеме, али нити је митрополит оспоравао патријарху право патријаршке власти, нити је патријарх њему оспоравао епархијска права у којима по канонима ни патријарх нема право да се мијеша.

• У нади да ће поново да се врати чим добије помоћ од Руса за ослобађање Пећког трона, заједно са кнезом Долгоруковим патријарх напушта Црну Гору. 1770.године борави у Трст, а идуће године у Бечу. Одатле покушава да се врати у Црну Гору, ал то не дозвољавају Млечани, који нису добронаклоно гледали на његов боравак у Црној Гори. Пут га води у Русију гдје се упокојио 1772.године. Сахрањен је у цркви Александра Невског, уз гроб митрополита Василија Петровића.