Српска мисао у дјелима Светог Петра Цетињског

     Очување вјере, српске народне мисли и тежња ка свесрпском уједињењу, уз Косовски завјет су главни мотиви који се прожимају како кроз посланице, тако и кроз писма и пјесме митрополита Петра I. За собом је оставио преко 250 посланица, недовршену ,,Кратку историју Црне Горе", а међу пјесмама најпознатија је ,,Поучење у стиховима"

Свети Петар Цетињски 

     Са унутрашње корице књиге

         "Повјесница Црне Горе од најстаријих времена до 1830 год." 

Милорада Медаковића 1850 год‼️

     Након смрти владике Арсеније Пламенац, свечана архијерејска хиротонија архимандрита Петра I за новог црногорског владику обављена је 13. октобра 1784. године у Сремским Карловцима, од стране митрополита Мојсија Путника и тројице епископа.  Почетак његове владавине обиљежава лош однос са Русијом, па је због одређених сплетки и клеветања од стране противника, прогнан из Русије (око 1785), што је доживио као велику увреду, али то ипак није утицало да цијели живот пропагира Русију као савезника и заштитницу Црне Горе. Међутим све те несугласице су брзо решаване, чак и онда када је Русија тражила од Црногораца да се по ослобађању Боке од Француза, повуку са тих простора.  

      Петар I је за собом оставио и недивршену ,,Кратку историју Црне Горе'' у којој је описао и најважније моменте из црногорске историје, унутрашње прилике, односе са Турцима и Млечанима, однос према Русији као заштитиници, као и однос према српском патријарху који је увјек имао значајан утицај на прилике у Црној Гори.

         ..Под именом Горње Зете састојаше се у то вријеме и Црна Гора. Оне су свагда нераздвојно имале своје владатељне банове, како пређе српскијех царах од Немањића дома, тако и по пресјеченију те царске фамилије; не хотећи признати Вукашина цареубицу за својега краља остале бјеху под владом својијех књажевах од Балсића порода, о коме Мавраурбин, дубровачки архимандрит, напомиње. Ова фамилија бјеше онда прва међу дворјанством једне и друге Зете, будући по женској крви имаше неко сродство с Немањића породом. Но кад Србљи окрунише Лазара Гребљановића великијем и самодржавнијем књазом србскије, тадар и ове двије Зете пристадоше к Лазаревој страни, али на таки начин, да с њима управљају своји књажеви. - Балс или Баош, трећи Балшића дома књаз, имаше за жену србскога књаза Лазара кћер, именом Деспину. Ови Баош собра своју војску и пође на помоћ својему тасту и господару против турскога цара Амурата; но дошавши му на пут несрећни глас о погибији србске војске и самога књаза Лазара у Косово, принуђен би повратити се с горкијем плачем назад, проклињући Вука Бранковића за издају, учињену својему цару и отечеству. И тако, по такоме и толико плачевноме србскога царства паденију, обје Зете остадоше под управљенијем поменутога књаза Баоше.''

          Када је Ђорђе Црнојевић нашуштао Црну Гору и Цетиње, оставио је аманет Црногорцима који је у својој ..Краткој историји Црне Горе'' забиљежио Петар I:

            ,,Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате са својега владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајете његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали".

Кроз ову кратку историју нас обавјештава да је патријарх српски долази на сваких седам година у Митрополију црногорску, али и говорио о проблемима које Црногорци имају са својом потурченом браћом:

            ,,Умрије Никодим Митрополит, а Црна Гора остаде без својега архипастира и началника до доласка Србскога Патријарха, који обично седмо годиште долазаше у Епархију црногорскога Митрополита.

Видећи Санџак-бег, да је Црна Гора остала без началства, нађе даје то једино средство, по којему би он могао с помоћу црногорскијех потурчењаках Црну Гору без крвопролића освојити пређе, него ли вријеме дође Патријархова доласка у Црну Гору; а и то знаваше да Црногорци не могу у турску земљу никога к Патријарху послати, да га на степен Митрополита произведе. ''

У ,,Краткој истоији Црне Горе'' писао је и о приликама које су биле непосредно прије бојева на Мартинићима и Крусима:

        ,,Године 1796. усред љета, дигне Кара-Махмут војску на Брда да њи(х) најприје освоји и похара, а со тијем да су му и плећи сигурне од њи(х), кад би на Црну Гору посље навојштио. Брда сва, осим Куча, тајно пошаљу своје депутате, молити Митрополита и Црногорце да им помоћ даду. Они им то драговољно обећају с овом заклетвом:

"Ми главари и старјешине и вас збор од Црне Горе, будући на данашњи дан сабрани на једно мјесто, а то чујући и видећи да се турци справљају и готове са свом силом и јакости супроћ нас и наше браће Брђанах, радећи и жудећи по ваздашњему њихову лукавоме обичају и мрзости супроћ христијанства јавнијем или тајнијем начином, како би нас разурили и у вјечно поданство и невољу подложили. Зато, разбирајући и мислећи на све оне несреће, које су се славено-српскоме роду нашему од издаје и неслоге догодиле, сви једнокупно рекосмо и одлучисмо и темељито са заклетвом утврдисмо, цјелујући частни и животворјашти крст Христа Господа и Спаситеља нашега и свето Јеванђелије, да хоћемо сви супроћ општега христијанскога непријатеља за православну вјеру и за свети закон и за нашу предрагу слободу и вољност нашу и за љубезно отачаство, за своје цркве и манастире и за жене и ђецу нашу војевати и трудити се са свом снагом и крјепошћу да не би допустили на себе и на посљедње наше тешки и жестоки јарам агарјански, од којега смо се до садашњега времена, с превисоком помоћи свесилнога Бога, по изгледу и примјеру блаженопочившијех родитељах и прародитељах нашијех, оружјем својијем бранили од времена и разоренија нашега српскога царства и потом од доба посљедњега принципа и господара нашега Ивана Црнојевића. И како се праведно и честито заклињамо, тако нам у свачему Бог помогао. Амин! Амин! Амин!"''

     У свом говору Црногорцима на Цетињу 1796. године, пред одлазак у бој против Махмут-паше Бушатлије на Мартинићима, који је забиљежио Милорад Медаковић каже:

           ,,Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до обране своје вољности; али знате да је награда слободног јунака: обрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмјени роб, ког витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема.

За то су се, мили синови и љубезна враћо моја, наши прађедови борили, за то се и ми боримо, за то ће се и наше потомство борити.

Зато на оружје и на крваво поље, мили витези - да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!"

        Одмах након величанствене побједе на Мартинићима, слиједе нова битка за Црногорце, и уочи боја на Крусима. у септембру 1796. године владика се обраћа свом народу, величајући њихову храброст у одсудним тренуцима за опстанак народа и додаје:

      ,,Устремите се на непријатеља наше вјере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности, учините, славни витези! да данашњим даном покажемо то што ће ви вјечни спомен међу родом и потомством оставити. Данас са радостним чувством очекује наш мили род ваше витежке подвиге вијенцем побједе увјенчане чути, а потом да ви достојне пјесме спјевају и вијенце славе плету. Не узтежите у жестокој битки ваше кријепке мишице, које су се навикле јуначки мегдан дијелити. Будите сложни сад више но игда против нашег обштег непријатеља и учините оно, што ви достојно вашем имену одговара.

Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.

Помолимо се милостноме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим вјерним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помагао, пак ће и сад."

Бој се завршио великом побједом Црногораца, а Махмут-паша је убијен. После ове побједе Бјелопавлићи и Пипери су присаједињени са Црном Гором.

     У писму аустријском генералу Томасз Брадију почетком марта 1798. године, језик којим говори и пише назива славеносерпским':

     ,,Не могући чисто да разумјети почтењејше писмо Вашег Превасходитељства 12 числа текућег марта писано, потребно ми бјеше да на наш славеносрбски буде преведено.''

     Петар I, потписан као митрополит Црне Горе, Скендерије и Приморја, пише, 19. маја 1798. године, руском цару, те вели и ово:

     ,,Монарху најсветлији, пружи своју свесилну десницу са скиптром, прими заједно цијелог народа нашу највећу молбу, услиши вапај и стењање ојађене дјеце, извуци испод турског ига словеносрпски род.''

      Архимандрит Арсеније Гаговић, игуман и обновитељ манастира Пиве  у писму се жалио владици Петру како одређене групе разбојника из племена Ускока злостављају сироти народ и моли владику да пошаље помоћ. У свом одговору Владика га обавјештава да је упознат са проблемима и да су се Ускоци више пута оглушили о договоре и клетве и додаје:

      ,,И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која  у српском народу, како и у греческом, гордост царује."

     У посланици Црногорцима и Брђанима од 16. фебрзара 1822. године обавјештава народ да је стигао јеремонах Софроније из Пећке патријаршијем који има  благослов  од  патијарха да  исповеда  и  да  свако  ко  жели  слободно  дође  на Цетиње  да  га  како  владика  каже  исповједи  један велики црквенодостојник. Уз зо још и каже: 

      ,,Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти."

     У писму Тахир-бегу Аверићу са почетка маја 1829. године наглашава да, иако су Црногорци и Брђани са муслиманима у сталном непријатељству, истог су етничког поријекла:

      ,,А ми ако смо и од два закона, али смо сви од једнога рода славено-сербског. Право је да једни другима о добру, а не о злу радимо.''

     У писму владике Петра I руском цару Александру, од 1. маја 1828, стоји:

     ,,Цијело хришћанство, сав словенски народ, сљествено томе и Срби Црногорци чајут благопризнатељнаго озарејнија Матери својеј и покровитељници моћној Русији и надјејутсја с давни времен јеју Богом Хранимоју и возвишајемоју улучит своје сушчествованије на земљи.''

     У писму српском књазу Милошу Обреновићу од 27. јуна 1829, године каже:

      ,,Што ми писат изволите да Црнагора едва, илити не може имат вот у србскому народу, то мене ми се чини да то справедливо бит не може, будући да и ако ова страна по пространству своему одвећ е мала, али по мјестному положенију, по храбрости народа и по својој независимости до сада е била одвеће важна, и јест ли не више, то не мање у Европи извјестна, кољко сама Србија. Доказатељством свега служи важности ове стране, да од времена изгубљења србскога царства, између свиех частицах србскога народа, една се е тољко Црнагора нашла, која е до данас удржала в цјелости глас, свободу и вјеру христијанску, будући да хоћ у различно вриеме нападением турске силе, нека част Црнегоре и била е принуђена називат се Турском, али то е било на само кратко вриеме и међу тием тољко част ове стране; но сва Црнагора сахранила е до данас у цјелости своју свободу. Ние доста што е она своим оружием и крвљу зашчишчавала свободу, но и великим европејским државам у ратна доба вспомошествование чинила како то: австријскому и росијскому дворам, и бившој Републики Венецијанској, о чем побудитељние грамоти вишеречених дворов у мене се находе.''

На крају писма додаје, да иако је био у веома добрим односима са Карађорђем. после његове смрти да не призаје нити једног другог српског господара до једино њега, Милоша Обреновића:

       ,,Што се тиче до синовах покојнога Карађорђиа, то ја будући с њиховим отцем у пријателству живио, и међу тием драго циеним заслуге његове Србии учињене, разумие се ја им желим добра и рад бих био да буду шчастљиви, али послиен смрти њихова отца, ја до данас другога господара народа србскога нити признаем, нити пак почитујем до вас, што из мојој с вами коресподенции могли сте замјетит.''

Такође треба нагласити да је Петар I одржавао интезиван контакт са Карађорђем, из које се може видјети да га је низузерно цијенио. Њихов циљ је био спајање Црне Горе и Србије. У току 1809. године у надомак ток циља, када су Карађорђеве трупе упале у Рашку област и на подручју Васојевића се спојиле са одредимаа брдских племена. Међутим, због турске надмоћи, овај циљ се није могао остварити. Петар I је и написао и ,,Пјесму Карађорђу''.

У посланици Црмничанима  од 9. августа 1830. године владика помиње да су се појавили клеветници који подказују жене да су вештице из чисте злобе. Преклиње народ да не иде и не верује клеветницима уз посебну опомену свештеницима да почну учити народ правим вредностима:

      ,,Ја сам по свијету у нека мјеста ходио и неколико књигах читао и нигђе не нађох, нити ми ко каза, да има вјештицах и вједогоњах, нако међу слијепим и жалостним Србским народом, а зашто него зато што је слијеп и зашто више лажи вјерује, него ли Јевангелије Христово и Христове науке и заповједи.''

     

     Након избијања руско – турског рата, митрополит Петар I Петровић Његош, почетком 1807.године, преко архимадрита Симеона Ивковића и генерала Михаљсона се обратио цару Александру I са предлогом и планом обнове српског царства (државе). По том плану, Црној Гори би се пропојила Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би се од тих територија образовала нова држава (царство, гдје би титулу српског цара понио руски цар). На челу државе би био цетињски митрополит. Предвиђена су још три епископа и то: у Задру, за Далмацију, Требињу за Херцеговину и Котору, као намјесник митрополита, а у поменутим градовима би биле отворене и богословије. Пријестоница би била у Дубровнику.

Међутим, борбе на простору Боке и Далмације биле су мање значајне у односу на оне које су се одигравале у средишњој Европи и нису могле имати велики утицај на коначан искод. Рат је завршио миром у Тилзету, у јулу 1807.године, гдје се Русија обавезала да између осталог, Французима препусти и Боку. План владике Петра I о уједињењу српских земаља је пропао, а црногорска војска се повукла из Боке.

            

        У  пјесми ..Четврта  црногорска'' из 1813. године каже:

Еј, владико изворе нам среће,

дочекао и радости веће!

Испун' Боже, вјерна т' Срба жеље,

дај достојну м'живот и зачење

     У списима Петра I  веома бажно мјесто заузима и сјећање на Косовски бој, на његове актере и сами пораз који је оставио велике последице на српски народ. Па тако у својој пјесми ,,Погибија везира Махмут-паше Бушатлије'' каже:

Чујете ли, што Турци говоре,

како оно вазда Србље коре,

а несрећом боја Косовскога, 

кад смо наше царство изгубили

од издаје Бранковића Вука,

њему за то била вјечна мука.

        

     У  пјесми ,,Поучење у стиховима'' такође говори о издајству Вука Бранковића:

Ево како Бранковићу Вуче

тешки јарам на Србе навуче;

Србе Турци газе под копита,

рад његовог проклетога лита, 

те га свако куне и псује,

Боже, вјечна мука нека му је!

Па додаје:

Што учини Бранковић проклети!
А да би се то име, не било,
Из нашега рода истражило,
То је исто моја жеља жива:
Да се нико Вуком не назива;
Вук издаде Србе на Косову,
Заборави милост Исусову;
Тако славу и вјечно блаженство -
Таста свога славнога Лазара
И славнога српског господара,
Нити кога жали, нити пази,
Сваку љубав он под ноге згази:
Су дванаест хиљада коњика
Све по избор силна оклопника,
У Тураках дворити побјеже,
Стога Србин у ропство уљеже;
Па Лазара Турци посјекоше,
А потоци сузах протекоше,
По сва мјеста ђе су гођ хришћани,
Црном крвцом свуђе смијешани;
Јадној српској мајци низ образе,
Коју и сад невјерници газе!

У истој пјесми велича херојство и одважност Милоша Обилића, по коме је он узор на који се сви требају ухледати:

Ко је добар јунак од искона

за одбрану вјере и закона

и слободе миле нам и драге,

отачаства, ђе 'но нам се граде.

И таки се јунак  нека фали, 

фалиће га свако и остали;

од јунаштва има име право,

доби сабљу на поље крваво,

ка'но Милош који уби цара,

и у боју још многе побара,

с њим Косанчић Иван и Топлица,

те с Милошем бјеху обојица,

те Мурата уби и погази

на Косову, ђе и сада пази,

саграђен је ступац каменити

за вјечити спомен вјековити.

     У посланици Ришњанима  30. јуна 1806. године написану у Херцег Новом, у јеку сукоба између Црногораца и Француске војске. Ова посланица није цијела тако да се из фрагмената може закључити следеће: Владика у уводу говори о ситуацији на бојишту и како је Французима дошла помоћ због чега су Црногорци одступили. Након тога иде део гдјее  владика позива Ришњане и остале приморце да се придруе борби да не би остали у немилости и да их не би пратила клета судбина Бранковића:

      ,,Не знам друго рећи, него ви истинито кажем, ако опет убрзо не дођете, да ћете остати у вјечну срамоту мимо сваког народа у свијету и остаће на вас и ваше потомке клетва Бранковића''

      У посланици Бјелопавлићима и Пјешицима из 1828. године ова два племена обавештавају да се њихови сусједи Пипери поново желе предати јер су истекле гаранције за заједничку борбу које су им дали. Владика моли да се и поред међусобних сукоба Пиперима поново дају гаранције овај пут у трајању од годину дана. За то време ће, како се владика нада, успјети да се протерају домаћи издајници који желе да оду у ,,турске ланце''. Даље се дају потврде да ће у случају напада Османлија сви Црногорци притећи у помоћ.

       ,,Докле видимо што ћемо учинити с домаћијем издајницима и душманима који кликују Турке на нас и који раде да сва Брда и сву Черну Гору под турско јарам подложе, као што је проклети Вук Бранковић све сербско царство подложио.''

     У пјесми ,,Српско Бадње вече'' гдје пјева о заробљеништву владике Данила, кога су на превару отели подгорички Турци, каже:

О Зећани, јадна браћо драга,
што хоћемо од живота свога:
не имамо цркве ни закона!
но погибе Лазар у Косово,
а клетизи прискочише Турци,
развалише цркве и олтаре,
оградише све турске мунаре!

     При крају живота Сими Милутиновићу Сарајлији је издиктирао свој тестамент, у коме између осталог каже:

     ,,Да од све лафе Мошковске, како се говори, ништа никуђ бестрега нијесам но етоје сва у готово и на гомилу, и да је она од Цара мени на образ и на расположеније по моијем молбама дата, а на ползу свега Народа Сербскога, него да те новце ни ја без велике преше и највеће нужде не пенџам, како и нијесам никуђ ни динара, до што сам на кулук земаљскиј похарчио, докле га опета силни а безумни љуђи не развергоше, за које ја остајем чист без прикојаса пред Богом и пред људма.''

   Упокојио се на Лучиндан 1830. године. Без сумње он је има велики утицај и на свог синовца Рада Томова, кога је именовао за свог наследника, од кога је владика Раде наслиједио два важна принципа која су се кроз сав његов рад и дјела преплитала; Косовску завјетну мисао и свесрпско уједињење.