Кнез Михаило Обреновић и књаз Никола су значајан дио својих активности шездесетих година XIX вијека посветили закључивању тајног уговора између Србије и Црне Горе, којим је ударен темељ како заједничком раду на ослобађању српског народа, тако и стварању јединствене српске државе.
Јако добра србијанско-црногорска сарадња коју су са једне стране предводили књаз Никола и војвода Мирко, а са друге кнез Михаило, управо се манифестовала потписивањем овог уговора, који се може сматрати једним од најзначајнијих докумената из историје српског народа у другој половини XIX вијека, на којем су дуго времена радили најближи сарадници оба књаза.
(архимандрита Нићифор Дучић)
Књаз Никола шаље 1866. године у Београд свог сарадника и секретара, архимандрита Нићифора Дучића, са циљем да позове кнеза Михаила да после књегиње Зорке, поново кумује и крсти и другу кћерку црногорског књаза. Преко архимандрита Нићифора, упутио је и писмо кнезу Михаилу, које преносимо у цјелости:
,,Ваша Свјетлости!
Божија провидност и опет ме изволила другом ћерком обдарити. По телеграфу ја нисам пропустио одма Вашу Свјетлост о тој новој радости ознанити и особито вам захваљујем на срдачном честитању, које сте поспјешили на ме управити и своје саучешће у нашој радости изјавити. Ово је опет сличај да се ужи срођај понови између Ваше и моје куће. Даклен, наручито за то шаљем по цетињском г. архимандриту Нићифора Дучића ово писмо, којим Вашу Свјетлост најискреније позивам да и овој мојој ћерки будете духовни отац и да и њу код свете бање у свој наручај прихватите.
Најдраже би ми годило када бисте Ви у стању били својим присуством ову светковину увеличати, али увиђајући да се у таквој радосној и жаркој жељи садашње свјетске околности лако одупријети могу и ја ћу бити потпуно задовољан, ако угодно буде Вашој Свјетлости другог којег себи достојног замјеника и мени га овамо на мој конац послати.
Моја жеља је да би се овај свештени обред свршио на идући Госоођиндан. Младенцу је на водицу дато име Видосава, а Вашој Свјетлости остаје слободно крштено име назначити.
У прочем примите увјерење о мојем потпуном штовању и правој братској љубави с којом прибивам
Ваше Свјетлости одани брат и кум
На Цетињу, јун 1866. г.
Кнез Михаило се радо одазвао позиву, али због спријечености да лично присуствује крштењу, послао је свог изасланика Милоја Лешјанина, начелника одјељења у српском министарству иностраних послова. У току боравка на Цетињу, а по наредби кнеза Михаила, требало је да, осим крштења, припреми нацрт уговора о сарадњи Србије и Црне Горе и понуди га књазу Николи на потписивање.
Београд и Цетиње требало је да се обавежу да ће се заједнички припремати, у политичком и војном погледу, за испуњење два крупна циља: истјеривање Турака са српског етничког простора и уједињење српског народа. Како су ови циљеви деценијама били идеја водиља у обје државе, приликом разговора Милоја Лешјанина са књазом Николом и његовим сарадницима није било спорења око општих начела и националних циљева, али је поново покренуто династичко питање, обухваћено овим документом.
У писму кнезу Михаилу од 4. септембра 1866. г, књаз Никола између осталог пише:
,,Гледе пак наших општих ствари ја сам с г. Лешјанином о свему отворено зборио, о свему се бистро разумио и надам се да ћете потпуно задовољни бити са оним што је уговорено и углављено. Г. архимандрит Дучић пратиће Вашег замјеника у Београд, па ће Вам и он посвједочити искреност мојих увиђавања, изложити мјесто мене потребе Црне Горе и свега онога, што сам склон за општу ствар учинити и што ће Ваша Свјетлост, ухвам се, у потпуни обзир узети."
Како кнез Михаило није имао порода и наследника, црногорска страна, а прије свега војвода Мирко, инсистирали су да у случају да србијански кнез остане без порода, српски престо наслиједи књаз Никола. Лешјанин је, према инструкцијама добијеним у Београду, одговорио војводи Мирку „да ће кнез Михаило препоручити српском народу да за његовог наследника изабере књаза Николу у случају да не буде имао директног наследника, али да се неће обавезати да народ примора да такву сугестију прихвати.“ Књаз Никола је пристао да се у уговор унесе и његов пристанак да се одрекне црногорског пријестола у корист кнеза Михаила под одређеним условима.
Сви ови договори одвијали су се у највећој тајности, да би 5. октобра 1866. године био потписан тајни војни споразум о заједничким активностима на ослобађању Србије и Црне Горе од Турске.
Након потписивања споразума, у Београду је усвојен и потписан Протокол, који су раније на Цетињу 14. 09. 1866. године усагласили изасланик кнеза Михаила - Милоје Лешњанин, и са црногорске стране - војвода Петар Вукотић. Потпис на документ је прво у име српског кнеза ставио Илија Гарашанин, а црногорског Нићифор Дучић, да би га коначно потписали и књажеви Никола и Михаило 23. септембра (5. октобра).
Текст уговора гласи:
У име свете и једносушне Тројице Његова Свјетлост Књаз Србије и Његова Свјетлост Књаз Црне Горе, имајући пред очима с једне стране своје свете дужности, а с друге стране жалосно стање народа српског у Турској, и одушевљени једнаком патриотском жељом, да у искреном споразумевању раде на ослобођењу и уједињењу свога народа сагласили су се да у овоме тајном уговору уреде сва питања која с тим у вези стоје, и означе унапријед круг своје заједничке радње.
Члан 1.
Њихове Свјетлости Књаз Србије и Књаз Црне Горе обвезују се и залажу један другоме ријеч, да ће у највећој сагласности и искрености радити, да се што прије спреми устанак противу Турске пак да се цио српски народ у Турској ослободи од турског јарма и у једну српску државу споји.
Члан 2.
Ако са божијом помоћу буде крунисано ово предузеће са подпуним успјехом, то јест да се цио српски народ у Турској ослободи и уједини у будућу велику Србију, онда и под тим условом Књаз Црне Горе свечано обећава да ће Црну Гору придружити и ујединити с том великом државом, признавајући Књаза Михаила за владаоца те цјелокупне српске државе.
Члан 3.
Ако, Божијом помоћу, буде крунисано успјехом предузеће које се пред очима има и које је изложено у првом члану, то књаз Црне Горе обећава свечано да ће и Црну Гору придружити Србији и за владара цјелокупне србске државе признати кнеза Михаила.
Члан 4.
У таквом случају, цијенећи високо племенита и патриотска пожртвовања Његове свјетлости књаза Црне Горе, Његова свјетлост кнез Србије обећава најсвечаније у своје и име Србије, да ће Његова свјетлост књаз Црне Горе и његова породица, не само задржати своје књажевско достојанство, него да ће и његова особита брига бити, да се владајућем књазу Црне Горе створи у новој србској држави и морално и материјално сјајан положај.
Члан 5.
Нарочито се осигурава сада владајућем књазу Црне Горе ранг принца од владајуће породице и првенство пред свима, после владаоца и његовог законитог наследника, ако би таквог било. Поред тога осигурава се књазу Црне Горе годишња цивилна листа од 20.000 дуката. Тако исто, водиће се рачуна о материјалном и моралном положају свих блиских сродника Његове свјетлости књаза Црне Горе.
Члан 6.
Ако би се Црна Гора спојила са Србијом, то Његова свјетлост кнез Србије обећава да ће све оне старјешине и чиновнике, који би се у вријеме спајања као старјешине и чиновници у Црној Гори затекли, сматрати као и остале старјешине и чиновнике србске и што се плата и материјалног положаја тиче у свему једнако с њима поступати.
Овим договором Србија се обавезала да Црној Гори испоручи 50.000 дуката, оружје, војну опрему, али и одређени број официра, коју би обучавали црногорску војску.
По ослобађању и стварању јединствене српске државе, књаз Никoла се обавезао да српски пријесто препусти кнезу Михаилу Обреновићу, а да он убудуће носи титулу српског принца. Овим актом је такође предвиђено да у случају да кнез Михаило не буде имао наследника, на пријесто би ступио црногорски књаз.
Ова идеја, али и друге идеје и радње кнеза Михаила Обреновића нису одговарали великим силама, као и његова жеља да судбина Балкана буде у рукама балканских народа, а не великих сила.
Књаз Михаило је убијен 1868. године на Кошутњаку. По његовом убиству, овај историјски споразум је склоњен у страну, а у односима Србије и Црне Горе у наредном периоду остаће само један камен спотицања - која ће династија стати на трон уједињеног српског народа. За многе будуће неспоразуме, Београд је кривио књаза Николу, а Цетиње Београд.
