Свети Петар Цетињски и опсада Дубровника 1806. године
Побједе Наполеона широм Европе имале су велики утицај и на тадашњу Црну Гору. После пораза Аустрије код Улмa и Аустрелица, она се обавезала после потписивања мира у Братислави да ће Француској препустити поред осталог и Далмацију и Боку. Ово је наишло на велико негодовање како у Црној Гори тако и у Боки, што је било праћено и подршком царске Русије, чија је флота са неколико бродава стигла у Боку. Руски адмирал
Димитрије Сењавин био је заповједник руских поморских снага у Средоземљу, гдје је у периоду 1805 - 1807.г имао честе сукобе за Французима. Располагао је са 11 линијских бродова, 7 фрегата, 5 корвета, 7 брикова и 12 топовњача.
Вођени одлукама Братиславског мира, Французи предвођени генералом Молитором, са 6000 војника креће да окупира Далмацију и Боку, да би у фебруар 1806.г ушао у Задар, одакле је упутио генерала Лористoна да преко Дубровника окупира Боку.
Почетком марта 1806. године, Црногоци и Бокељи су заузели Херцег Нови и састали се са руским трупама које су се ту искрцале. Преко 10 000 Новљана је са одушевљењем дочекало митрполита Петра I и руског капетана Белија испред манастира Савина.
У тим тренуцима се у Дубровнику доносила брза одлука од кога да траже заштиту. Југоисточно од Дубровника били су Црногорци, Бокељи и Руси, а са друге стране надолазили су Францзи. У првом моменту Дубровник је затражио помоћ Русије. Међутим одређени католички кругови су се противили доласку ,,православаца’’ у град, заснивајући своје тврдње на пророчанству св. Фрање да би по доласку ,,шизматика’’ град пропао. Умјесто руске помоћи, Дубровчани се окрећу Француској, отварају врата града, што је био и крај Дубровачке републике. Французи са зидина скидају заставу св. Влаха и подижу француску заставу.
,,Црногорци провале у Конавле које припадају Дубровнику. Неопрезно послати наши мањи одреди бијаху потучени, а главе одсечене. Наши војници се уплашише, а 4 до 5 хиљада Лористонових момака буде одбачено у град и ту блокирано."
Наполеон издаје наредбу генералу Мармону
хитан покрет према Дубровнику како би се град ослободио опсаде. За то вријеме генерал Молитор врши концентрацију трупа и уз помоћ Хаџи-бега од Хитова успијева да разбије опсаду Дубровника, а црногорске и руске снаге се повлаче југоисточно од Дубровника. Генерал Мармон стиже у Дубровник 2.августа, а руске снаге се повлаче у Котор. Пошто су Руси одбацили могућност да Французима предају Боку почиње гомилање трупа. Убрзо почињу чишћење терена око Дубровника и трупе генерала Мармона разбијају црногорске јединице које се повлаче ка Херцег Новом. Међутим Црногорци у току повлачења разбијају једну колону француске војске, која се повлачи ка Цавтату. Капетану Гајету који је пао у руке Црногорцима бива одсечена глава. На тај начин је заустављено надирање Француза ка Херцег Новом и Боки. Због заслуга, руски цар је владици Петру I даривао крст од драгог камења.
Руска флота је наставила са освајањима дуж далматинских острва током децембра 1806. године. По наговору Француске крајем децембра Турска објављује рат Русији и трупе Али паше нападају руска острва у Јонском мору. Због тога су Руси били приморани да дио своје флоте пребаце у тај рејон, тако да су у Јадрану остала само три велика руска брода. Црногорска војска на челу с владиком Петром I са 3000 бораца и уз помоћ 400 Руса, прелази црногорско - херцеговачку границу и напада у мају 1807.г Клобук. Међутим Турцима у помоћ стижу Французи са око 1000 војника, који ударају са леђа црногорске трупе, које су се морале повући.
Након избијања руско – турског рата, митрополит Петар I Петровић Његош, почетком 1807.године, преко архимадрита Симеона Ивковића и генерала Михаљсона се обратио цару Александру I са предлогом и планом обнове српског царства (државе). По том плану, Црној Гори би се пропојила Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би се од тих територија образовала нова држава (царство, гдје би титулу српског цара понио руски цар). На челу државе би био цетињски митрополит. Предвиђена су још три епископа и то: у Задру, за Далмацију, Требињу за Херцеговину и Котору, као намјесник митрополита, а у поменутим градовима би биле отворене и богословије. Пријестоница би била у Дубровнику.
Међутим, борбе на простору Боке и Далмације биле су мање значајне у односу на оне које су се одигравале у средишњој Европи и нису могле имати велики утицај на коначан искод. Рат је завршио миром у Тилзету, у јулу 1807.године, гдје се Русија обавезала да између осталог, Французима препусти и Боку. План владике Петра I о уједињењу српских земаља је пропао, а црногорска војска се повукла из Боке.
Француска је сво вријеме покушавала да утиче на владику да се окрене од Русије. Понуђена му је и титула ,,патријарха цијелог Илирика'' (јужног Српства). Бојећи се да би временом, ако би се одрекао Русије, цијело овај простор као и простор Црне Горе потпао под утицај римског папе, одбио је понуду. (ако погледамо шта се десило са Далмацијом, његови страхови су биле оправдане). Француске трупе 12. августа заузимају Херцег Нови, Котор и Будву.
Односи Црне Горе са новим сусједом, Француском, нијесу били добри. Стални спорадични окршаји нису дозвољавали побољшање односа. Французи су направили план у намјери да нападну Црну Гору.
У својим мемоарима маршал Мармон пише и о плановима за Црну Гору:
,, Затражих 8 дана и 7 до 8 хиљада бораца. Од Цетиња, након освајања бих направио утврду која би доминирала цијелом земљом. Да би Цетиње могло служити за упориште француским трупама тамо бих направио и складиште. Напокон, да бих ослабио становништво, уновчио бих велики пук. Формирао би се у Италији, а затим бисмо га послали на удаљену локацију. Чак сам предлагао, да као Римљани и Карло Велики, један дио становништва преселило из земље и да се пошаље нпр. да одржавају и јеле врешишта логора у Зајсту, наоколо пирамиде, али Цар не прихвати ни један од бројних предлога."
Међутим у овај однос су се умијешали и Енглези, који су са својом флотом били у Јадранском мору. Они су митрополиту Петру I гарантовали да све што раде, раде у савезу са Русијом. Направљен је нови савез а митрополит је 8. септембра 1813.г издао прокламацију којом је позвао Црногорце и Бокеље на устанак против француских трупа. 23. септембра Французи су предали Будву, а заједничке снаге британске и црногорске су принудиле Французе да предају и Херцег Нови. На великом сабору Црногораца и Бокеља 29. октобра 1813.г донијеата је прокламација уједињења Боке са Црном Гором. Црногорци 8. јануара 1814.г улазе у Котор. То је осоколико митрополита који је активније кренуо у припајање Боке, Црној Гори. Тражена је и сагсласност и руског цара. Међутим, католочко становнишство у Боки (које је било у мањини, јер је у том периоду двотрећинском срановништво било православно, што је у својим дописима потрвдили и француски управитељи Боке) је послало свог емисара у Беч да саопшти аустријском цару њихову жељу да буду дио његове царевине. Тако је и било – мировним споразумом из Париза, 30.маја 1814.године Бока је припојена Аустрији, што потврђују велике силе у Бечу, 26. септембра 1814.г, са чиме се сагласио и руски цар. Тада долази до благог захлађења односа између Црне Горе и Русије, због незадовољства митрополита одлуком руског цара, који је жртвовао интересе Црне Горе, која је својом крвљу ослобађала Боку.
Доласком Аустрије у Боку, утицај и ширење Црне Горе се пребацило на друге српске крајеве, прије свега на Хереговину и Брда, којима је Црна Гора била једина нада и ослонац у борби за слободу.
Извори
Цветко Павловић - Маршал Мармон
Bogumil Hrabak
Herceg-Novi u doba propasti Mletačke republike i Napoleonovih ratova
https://www.matica.hr/kolo/310/ratovanje-oko-dubrovnika-godine-1806-20587/
http://njegos.org/petrovics/slavserb.htm
https://povijest.hr/nadanasnjidan/francuzi-okupirali-dubrovnik-da-sprijece-njegov-pad-u-ruske-ruke-1806/
https://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/Cg-XIV-XX.html
