Покушаји црногорских владика да обнове Пећку патријаршију
,,И по форми и по суштини оно је био један насилан акт, а тиме и незаконит. Свако друго тврђење и аргументација била би проста софистика."
Учешће Црне Горе у турско-руском рату (1768-1774) и успјех Руса, довели су до јачања утицаја царске Русије на живот поробљеног хришћанског живља на територији Турске. Послије смрти патријарха српског Василија Бркића, и све јачег притиска Грка на сламање Пећке патријаршије, српски архијереји су једини спас видјели у Русији и помоћи Руске цркве. Како није био могућ избор новог патријарха због све већих притисака Турака и Грка, митрополит Сава Петровић, као вјероватно најстарији српски владика у том тренутку, али и неко ко дјелује у слободној епархији и са слободне територије, био је најпогоднији за контакт са Русијом.
Сви архијереји српски, изузев црногорског, (самоковски, штипски, скопски, новопазарски, нишки, жички, београдски, босански и херцеговачки), чије су епархије биле на територији Отоманске империје, били су изгнани из својих епархија, а њихово мјесто су заузели Грци, по уредби цариградског патријарха. По православним правилима, Цариградска патријаршија није смјела да се мијеша у унутрашње ствари Српске цркве, те су српски архијереји на челу са митрополитом Савом, 26. фебруара 1776. године, упутили писмо Руском синоду и митрополиту московском Платону у коме траже заштиту српске цркве и народа:
Чује се у цијелој Европи и до ушију долази о Вашој разборитости и бризи о светим црквама и о православљу, па се радује душа. Ради тога усуђујем се да Ваше преосвештенство узнемирим и да Вас обавијестим о општем народу славеносрпском који живи под тешким и несносним јармом турског ропства Божијим допуштењем ради наших гријехова. Ниједна епархија нема свог природног архијереја Србина, но су сви истјерани из својих пријестоља и лишени неправдом константинопољског патријарха и његових синода, а на њихово мјесто доведени Грци. За сва правила светих апостола и светаца немају никаквих права јер их лишава патријарх константинопољски, [за] оно што је српски национ имао још од првог светитеља Саве просвјетитеља српског како је то могуће наћи код кајита, то јест султанског секретара. Уздигните пријесто пале српске архиепископије која је од Грка лишена сваке љепоте неправедним судом константинопољског патријарха и његових синода православља. Велика владарко Јекатарина, која правилно судиш изрази мало милосрђа својега на нас несрећне архијереје српске, да Тебе имамо за Божију заступницу. Штити нас код Порте да се Грци не би мијешали у српски национ чиме ћеш нам се вјечно одужити.
Православни Божији архијереју Платоне, ако је Бог у срцу Њеног Величанства, ослободити ће нам од Грка пријесто српске архиепископије Пећке. Ако ли благоизволи Њено Величанство и Пресвети Синод те потпише вјечности ради да убудуће под Пресветим Правитељствујушћим Синодом Сверуским, да се ниједан архиепископ српски не може поставити без умољавања Њеног Величанства и пресветог сверуског Синода. Уколико буде потребе да на пријесто може доћи руски архијереј као архиепископ пећки по једнокрвљу и једнојезичју.
Из тога би могла имати велику војну чврстину Русија од српског национа, како су то имали аустријски императори у сваком рату с Портом. Томе ће се радовати сви српски архијереји и сав српски национ и на то ће се потписати с радошћу. Мени је у руке то предато од свих архијереја славеносрпских као најстаријему и никаквој власти неподлежном с мојим црногорским народом. Русија ће временом бити учвршћена крвљу српског национа, то јест најдраже јој Црне Горе.
На катедралној нашој митрополији,
Цетиње, 26. фебруара 1776.
Митрополит скендеријски, црногорски и приморски
Сава Петровић
Историјски није познато да ли су и шта Руси предузели по овом питању, као и да ли је митрополит Платон узео ову молбу у поступању. Врло је могуће да Руси нису жељели да улазе у даље сукобе са Турском, а самим тим нису жељели да утичу на Цариградску патријаршију. Такође се мора узети у обзир и криза у црногорско-руским односима због Шћепана Малог.
Због изостанка руске помоћи једина солуција је било окретање и тражење помоћи од Аустрије. Изасланство, састављено од гувернадура Радоњића, сердара Ивана Петровића и архимандрита Петра Петровића, по недобијању руске помоћи и повратку кроз Беч 1779. године, са Аустријом улазе у преговоре о борбама против Турака. Изасланство је аустријским властима предало ,,Погодбу" митрополита Саве у чијој се 11. тачки каже:
,,Желимо да митрополит црногорски зависи од пећког патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо засада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увјек буде изабран по старом обичају... али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ."
Послије смрти владике Саве (1782), убрзо је за наследника изабран архимандрит Петар Петровић, који је 13. октобра 1784. године хиротонисан у Сремским Карловцима. Почетком 19. вијека, јачање и ширење Наполеонове Француске довеле су до бојазни Русa да би им Црна Гора могла окренути леђа и кренути у сусрет Француској у циљу решавања својих националних интереса. Русија у Црну Гору, као свог изасланика, шаље грофа Марка Ивелића, који носи оштру царску грамату, али и поруку Руског синода, којом се чак пријети и одузимањем титуле црногорском митрополиту Петру I. Збор црногорских главара на Цетињу 1804. године, пренио је грофу Ивелићу веома оштар одговор, уз замјерку да се Руски синод ослања на клеветања митрополитових непријатеља:
,,Пошто је Српско царство пало, ми смо се од силних непријатеља христијанства склонили у ове горе, не зависећи ни од кога, само што смо слушали настављенија и покоравали се власти наших митрополита, који су нас научили бранити православну вјеру и слободу...
По свој прилици није познато Руском синоду, да је народ српски православни имао свог патријарха, коме су српски архијереји били подвласни све до 1769. године, а пошто је зампламтјео рат између Отоманске и Руског царства, патријарх српски и свега Илирика, Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од престојавше му погибије, пређе у Русију и у Петрограду престави се, на којем се и пресјекла битност славено-сербских патријарха, а Столица Пећке патријаршије и данас је упражњена; по томе дакле, наш митрополит остао је сам за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти... До сад наше архијереје није нико вукао Руском синоду на одговор, па и овог нашег архиепископа нећемо пустити, да ико над њим триумфира и да му суди. Када би он у чему преступио и био крив, као што је неправедно оклеветан, ми бисмо сами могли му судити, не као архијереју, него најпростијем грађанину међу нама; јер ми народ црногорски за овај чин изабрали смо њега, а да буде за архијереја посвећен, не бивши тад у Србији патријарха, послали смо га к православном митрополиту, који је саборно са другим епископима и посветио му и предао врховно пастирство над нама. Ми бисмо могли, кад би он тога чина био недостојан, сбацити га па изабрати достојнијег, представити га гдје треба... Наш архипастир није заслужио, да би у његовом дјелу и сопственој независности могао ико са њим тако тирански поступати, јер док смо га год живи никаква човјечија сила није у стању њему такве бесчастија учинити. Наш митрополит није нигдје био под заповједи Руског синода, него смо под покровитељством вашег императорског величанства, и то под моралним покровитељством... Свети Синод нема никаква права заповједати над оним архијерејима који су изван Русије, па зато са нашим арипастиром никаква посла нема." (Из књиге А. Попова ,,Путешествиe вь Черногорйю, С. Петерсбург, 1847.)
Оштрим одговором Црногораца Руском синоду прекинута је свака даља могућност потчињавања црногорског митрополита Руском синоду и његово извлачење из оквира Пећке патријаршије.
Баш почетком 19. вијека, када су се Црногорци са Русима у Боки борили против Француза (о чему смо говорили у једном од претходних блогова: https://fragmenti-cg.blogspot.com/2020/04/1806.html?m=1), такође трају борбе за ослобођење Срба од Турака, али и за слободу Цркве, као и тежње одређених црквених великодостојника и истакнутих политичких личности да владика црногорски дође на Пећки престо. Пивски архимандрит Арсеније Гаговић, који је био у блиском контакту са карловачким митрополитом Стратимировићем, током боравка у Русији, сугерисао је Русима како могу да помогну Србима у борби за национално и црквени ослобођење. Руски министар иностраних послова Адам Чарториски, иначе Пољак, често је на међународној сцени истицао значај Црне Горе и њене борбе за ослобођење и тражио, како од међународних фактора, тако и од руске владе, да се јужнословенске земље уједине под заставом митрополита црногорског. И ова иницијатива, као и иницијатива митрополита Петра I o славено-сербској царевини са три епископа (Задар, Требиње и Котор) и митрополитом на Цетињу, нису наишле на одобравање царске Русије, превасходно због лоших резултата руске војске у борбама са Французима широм Европе.
Митрополит Петар I у писму кнезу Милошу, 29. јуна 1829. године, каже:
,,Доказатељством свега служи важности ове стране, да од времена изгубљеног србског царства, између свијех честицах србског народа једна се је Црна Гора нашла, која је до данас уздржала в цјелости глас, слободу и вјеру христијанском".
Све ово свједочи да су и црквене и националне структуре у Црној Гори радиле на обнови српске државе, али и обнови редовног стања у Пећкој патријаршији. Сима Милутиновић је истицао владику црногорског као ,,намјесника Саве Светитеља" који жели да умре тамо гдје је ,,живио Сава српски".
Године 1830, послије смрти Петра I, на црногорски пријесто долази Петар II (Раде Петровић Његош), који је због непријатељског става Аустрије према Црној Гори и немогућности рукоположења и хиротонисања у Сремским Карловцима, затражио од епископа рашко-призренског, митрополита Ананије, да га рукоположи у чин јеромонаха и архимандрита, што се и догодило 31. јануара 1831. године у манастиру Ком. С обзиромна то да у Црној Гори у том периоду није било епископа, док се не створе услови за Његошев одлазак у Русију, 1832. године у Црну Гору стиже епископ ужички Никифор, са циљем да помогне младом црногорском владару око црквених послова, и да рукоположи одређени број нових свештеника. У знак захвалности епископу Никифору, Његош му поклања Вукову ,,Даницу" из 1826. године са посветом:
,,Име ми је вјерољуб,
Презиме ми родољуб.
Црну Гору, родну груду
Камен паше одасвуда.
Српски пишем и зборим
Сваком громко говорим:
Народност ми србинска,
Ум и душа славјанска."
Испод ове Његошеве посвете, епископ Никифор је написао:
,,Ко се попо на вр Ловћена
Нек пребива онђена.
С Његошем си туне ближи неба
И сунца који свима треба."
После разлаза са царском Русијом, кнез Чарторински се сели у Париз и са својим сарадницима, прије свега Франтишеком Захом, воде веома активну политику према Балкану и могу се сматрати једним од твораца идеје заједничке јужнословенске државе.
Зах, у писму кнезу Чарторинском, из 21. марта 1843. године, каже:
,,Пошто је поглавица православне цркве, коме припадају скоро сви Словени у Турској, цариградски патријарх, то би требало пренети отуда верски центар. Почаст црквеног поглавара требало би дати владици Црне Горе. Та почаст одговарала би интересима православних Словена у Турској, и морала би се допасти владици, као човјеку, културном, мудром и жељном великих ствари, знајући још да никад као вођа Црногораца неће моћи решавати питање Словена у Турској. Сами Црногорци би се лакше сјединили са Србијом, видећи и свог владику на челу заједничке цркве... Ако би се успјели, да се владика увјери у то да ће постати митрополит Србије и неколико других крајева словенских, то би било средство помоћу кога би се придобио за сарадњу."
Овај план Ф. Заха, који је и изнијет србијанској влади, Илија Гарашанин је дорадио, измијенио и направио одређене смернице и на тај начин је настало ,,Начертаније". O овоме је Илија Гарашанин обавијестити и владику Петра II:
,,Црногорски владика Петар II обавијештен је о овоме плану. Послато му је и хиљаду дуката и обречено прво мјесто међу црквеним великодостојницима по ослобођењу. Он је на то пристао и обрекао помагати да се план изврши".
Године 1848, на Цетињу стиже Матија Бан, изасланик србијанске владе, који је са Његошем разрађивао план о стварању југословенске државе, као и на који начин Црна Гора треба да се укључи. Његош је на све то имао само један врло битан додатак:
,,Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним."
У писму кнезу Александру Карађорђевићу владика Петар II пише:
,,Ваше сам драгоцено писмо од 29.маја по г. Марији Бану примио, такођер и од њега сам много којешта доброг разумио. Ваша благородна пожертвованија и велика помоћ нашој браћи у Војводству Вама су пред Српством освијетлили образ и бесмртно име у повјесници оставише. И то ми је драго било чути да сте све оне грдне партаје које куже Србију сповршили. И у најпросвештенијема народима не смије се човјек сасвијем одати и у расположеније бацити, а камоли неотесаним простсцима, којизи најблагородније поступке опхожденија знају криво толковати и на злу употријебити. По вољи Ваше Свјетлости назначио је г-н попечитељ! Гарашанин г-на Бана да са њим могу споразумјевати и Вама доводити до знања о нашој општој ствари. Мени се онај начин допала и смијем исповедити пред Богом и Српством, како мало споразумјеније буде и чим томе уколико благопријатније вријеме дође, да се много лакше него што нам се чини желајему цјел постићи."
Владике црногорске из династије Петровић, нијесу оствариле свој сан да сједну на обновљену Столицу Пећке патријаршије, али су генерацијама које су долазиле после њих освјетљавале пут ка слободи, и националном и вјерском уједињењу.
