Битка на Вучјем долу у ,,Гласу Црногорца" (1876)
,,Глас Црногорца", званично гласило Књажевине Црне Горе, са великим пажњом пратило је и преносило сва дешавања уочи боја на Вучјем долу, како са бојишта, тако и са међународне сцене.
У данима када се одлучујућа битка неумитно приближавала, црногорски књаз је издао проглас на Видовдан 1876. године црногорском народу, објављен и у ,,Гласу Црногорца" број 28, од 24. јуна 1876. године:
ПРОГЛАС НАРОДУ ЦРНОГОРСКОМЕ
Скоро су пет вјекова како сила турска гази већи дио народа нашега и пустоши најљепше земље старе и велике државе српске.
Народ је наш устајао више пута да стресе са себе ланце ропства и опет, изнемогао, јер поцјепан и остављен сâм себи, клонуо је у тешким веригама варварске надмоћности.
Црногорци!
Ево година дана да је народ наш и опет устао са узвиком: Слобода или смрт!
Из наше сусједне Херцеговине пламен устанка обузео је и браћу нашу у Босни и народ бугарски, брата нашега истога и по крви славјанској и по крсту православноме.
Црногорци!
Крв наша витешка већ се пролијевала и пролијева се на бојиштима херцеговачким, јер ви не могосте гледати браћу своју рођену, а да им не помогнете, иако сам вас ја због међународних обавеза уздржавао да сви листом не пођете. Ви сте поједини чинили дужност своју. Слобода ће славити погинуле и хвалити живе те јунаке. Но ред је дошао да сви скупа, да сва Црна Гора испуни дужност своју.
Црногорци!
Застава слободе и независности која се послије Косова вазда поносито и једино вила на нашим кршевима, није била само застава слободе и независности Црне Горе, него и знамење будуће слободе и независности свега народа. Наша подјармљена браћа гледаху вазда у Црну Гору као у сунце своје, које ће их једном огријати и оживјети топлим зрацима слободе.
И ево је, јунаци моји, куцнуо тај велики час да се обистини значење Црне Горе и испуне жеље наше браће и наше.
Црногорци!
Нас зове у борбу против Турске и позив наш и дужност света према браћи нашој, која се очајнички боре да се ослободе стања које више подносити не могу, стања грознога и недостојног створа Божјег. И осим тога нас сили сама Турска на рат против ње. Европске силе настојавале су на сваки начин да побољшају стање усталог народа и да му мир поврате. У томе сам и ја са највећим самопрегорјевањем пружао своју помоћ. И Турска не само да је осујетила те напоре, него је у свим побуњеним земљама њезиним завладало стање, још ужасније и разузданост фанатизма турског показује се безгранична. Штавише, влада турска предузима и против саме Црне Горе такве мјере, које стјешњују наш слободни државни живот, које упропашћујући дјејствује на наше привредно стање, које показују највеће непријатељство и најпослије грозе опасношћу миру нашем и неповрједивости наше скромне државице.
И част и сигурност наша захтијева да ово стање више не подносимо.
Црногорци!
Пун вјере у праведну, у свету народну ствар нашу, пун непоколебљиве вјере у помоћ Бога свемогућега, пун најјачега повјерења у одушевљење и јунаштво ваше, ја вам јављам да ступамо у борбу против Турске, у рат најсвјетији, у рат најправеднији, у рат за слободу и уједињење нашега народа, нечовјечно, неправедно гаженога вјековима од необуздане силе турске!
Ја ступам данас пред вас, Црногорци! Ступам на чело храбре војске црногорске, које је безбројне славне и велике побједе, величанствено пожртвовање и јунаштво историја вјечноме спомену предака. Ја не сумњам да ћете се ви и овога пута, под водством мојим, показати достојни витешких предака својих, јер нећете ни часа губити из вида нашу чврсту и једину одлуку: ослобођење и уједињење народно!
Црногорци!
Ми ћемо гинути, јер велико дјело тражи и жртава великих. Али ко погине, родиће се и живјеће вјечно, јер ће га ослобођени народ славити довијека. Али ми ћемо и побједити, акобогда! Ми не стојимо више сами. И наша сестра Србија развила је исту заставу коју и ми. Нашу заједничку борбу, Црногорци, пратиће симпатије свега изображеног свијета, који у средини својој осуђује варварство и жели нам побједу, да њом отворимо у Богом благословене земље наше, које је Турчин опустошио и подивљао, пут просвети, слободи и благостању. Уз борбу нашу стајаће својом моралном помоћи не само сваки Србин, ма гдје био, и не само наша најближа браћа Хрвати, који су мисао југословенске узајамности вазда његовали, него и милиони једнокрвне браће наше славенске, који се сви у сретном положају налазе. А са том помоћи своје рођене браће дух и јунаштво ваше постаје несвладиво.
Црногорци!
У таквим повољним приликама ступамо ми данас у рат против Турске!
И у овоме часу само једно, Црногорци, хоћу да вам препоручим. Покажите се у рату још великодушнији, него што сте у доба мира. Штедите гдјегод можете и примајте са раширеним братским рукама, гдје год вам на сусрет изађу, нашу браћу мухамеданске вјере. Они су наша крв, међу њима има потомака старих и славних војвода и људи наших, које је сила, невоља и заблуда одбила од вјере прадједовске. Који нам пруже руку, од њих нас вјера неће раздвајати. Бићемо браћа и живјећемо као браћа с њима.
Друго ништа немам да вам напоменем. Ја вас нећу соколити, јер знам да су ваша витешка прса набрекла жељом за бојем против Турака, жељом да освете Косово и ускрснете с њега давно сахрањену слободу народа српског. Ја вас нећу данас опомињати ни на ред и послушност војничку, јер сте ми сваком приликом радосних доказа о томе дали.
Ја вас нећу ,ни позивати као кнез Лазар: „Ко не дође на бој на Косово!“ ... То ми није потреба, јер знам: сви ћете за мном!
Прије била је неслога, а сада је слога!
Мурат доби царство наше, Мурату га и отети ваља!“
Цетиње, Видовдан 1876.г, Књаз Никола
Већ годину дана букти устанак у Херцеговини, потпомогнут од стране Црне Горе, а ,,Глас Црногорца", у тексту који се надовезао на прокламацију књаза, пише о жељи и стремљењу Црногораца, да се дух слободе, да се идеја водиља освете Косова, која је сачувана у Црној Гори прелије и на Херцеговину, па и на цијело Српство:
,,Освета косовског пораза и петстољетног страдања народа српског отпочиње - свети Душанов орлаш-барјак, јунаштвом и крвљу стражара његовијех у овијем брдима невредим сачуван, већ се весело, поносито вије низ Херцеговину.
Вјечита борба срчанијех и одабранијех Срба, што се утврдише у ове стијене послије поплаве туђинскога госпоства, да спасе овај свети аманет и спомен на срећнијех дана Србије кроз кобна и црна времена за боља - то је историја Црне Горе, то је данас њен задатак пунан сваке муке, али пунан и најљепше славе.
Здраво дакле да си Црна Горо! Ти си Србину на све четири стране свијетлила кроз вјекове ропског чамљења, тјешила га и храбрила да се неподаје худој судбини и недала му да заборави сјајну прошлост српске државе и велико царство Душана Силног; твоја јуначка великодушна дјела састављају славну прошлост са великом будућности која се ево осмјехива српскоме народу; ти си ковчег у коме се сахранила идеја српске независности и слободе - тебе неће никад представљати српске виле у вијенце вити.
Благо и теби наш Свијетли Књаже! Великијем ли те срцем Бог обдарио, да из цетињског скровишта зграбиш то свето знамење, па да с њим границу пређеш, да Србе ослобађаш, да непријатељ од којега је сва Јевропа стрепила пред тобом стрепи. Благо теби јер си ријеч дану одржао и твојијем срећним походом на османлијску силу испунио твоје велико обећање у пјесми, којом си испунио новијем надама читав нараштај и покренуо га на ово велико дјело!
Благо твојијем славним прецима, од превелике среће кости се њихове радују по ладнијем гробницама а сјајне им сјени, ова Данила Велика, и оба Петра, Светог и Пјесника, са осталим часном дружбом благосиљају те на срећноме путу највећим родитељским благословима!
Благо Црној Гори што си њен највиши понос, - благо народу српскоме, што ћеш ако Бог да бити његов спаситељ!
Здраво да сте и ви соколови црногорски, непобједива војско нашег Свијетлог Књаза! Уз вас је и стара срећа црногорска, иза вас се подиже шум срећожељнијех усклика цијелог српства, вас чека раширенијем рукама браћа ваша а до сада јадна раја турска да је избавите од тешког робовања, да се препороди, да чистоте дивне предјела српске од турског тиранства, да опет процвата, да се опет почну против весели гласови по њима и плач и лелек да престане; ви вршите најсвјетлију дужност, с вама је правда, с вама је Бог!
А најодушевљеније поздравимо слогу која је синула на србскоме небу.
Заједница између Србије и Црне Горе у овоме светоме рату, већ је закедничкијем, обје посестрине, дјелима одакрита. Услик којим завршује наш свијетли господар свој проглас народу: ,,Мурат доби царство наше, Мурату га и отети ваља!" - разлијеже се и из уста Његове Свјетлости Књаза Милана по свој Србији и већ је његова војска уљегла у Босну да је ослободи.
Ова српска слога поразиће врагове наше а троструку снагу улити у свако српско срце, у њој нам лежи најбоље јамство коначне побједе наше - она ће ако Бог да скоријем уродити слободом браће наше у Босни, Херцеговини и Старој Србији.
(,,Глас Црногорца", број 28, 24.јун 1876.г)
У зору 20. јуна, књаз Никола је са својим главним штабом и војском кренуо ка Херцеговини. Војна музика је од раних јутарњих часова развесељавала град и припремала војску за покрет, док су са Цетињског манастира звонила звона.
,,Преосвештени митрополит г.Иларион одслужио је св.литургију са призивањем св. Духа у присуству нашег Свијетлога Господара и Свијетлог Дома Његовог, г.г. војвода и осталих виших војничких часника. Послије свете службе скупи се сав народ пред двор књажевско и у најдубљој тишини прочита г. Блажо Петровић проглас. ,,Живио Књаз Никола" орило се по пољу цетињскоме најгромовитије и најодушевљеније. Иза тога разиђе се војска да се приправи за кретање и у шест сати бијаше притиснула сву пјацу испред двора... У томе излети из двора Књаз Никола у најбогатијем руху на вилном зеленилу са алај-барјаком у руци, кличући: ,,здраво војско, хајдемо у добар час!". Што се збило у том тренутку, перо није кадро описати..."
(,,Глас Црногорца", број 28, 24.јун 1876.г)
Треба нагласити да због дешавања на бојишту и ангажованости Црногораца, ,,Глас Црногорца" није излазио од краја маја до краја јуна 1876. , јер дословно није имао ко да води рачуна о уређивању а и штампарија је била заузета другом важнијим пословима:
,,Пошто је уредник овог листа отишао на бојно поље у Херцеговини, умољен је био наш поштовани пријатељи и познати родољуб г. др. Лазар Томановић да се прими уредништва, чему се он радо одазвао и рад подузео. Наш лист није могао у задње вријеме редовно излазити за то што је овдашња штампарија имала врло много и врло важних послова. За то молимо наше читаоце да извине, а лист ће одасле редовно излазити."
(,,Глас Црногорца", број 28, 24.јун 1876.г)
Књаз је са војском 23. јуна стигао у Бањане и на Црном куку састао се са херцеговачким устаницима и дијелом црногорске војске састављене из Брда и Дробњака. Дана 25. јуна, војска је кренула према Гацку.
,,Глас Црногорца" у броју 30 од 01. јула објављује извјештај из Главног Књажевог логора у Херцеговини:
,,Још само који час нас раставља од сукоба са нашијем непријатељем, који наша војска са највећом жељом изчекује. Друго моје писмо биће сигурно о томе боју, а у овоме ћу вам писати о нашем досадашњем путовању.
Вама је још пред очима величанствени полазак нашег Свјетлог Господара Књаза Николе, 20. о.м. у недјељу ујутро, којега силни утисак остаће цијелог живота ненагладив у срцима нашијем. Стојасмо сви пред двором, и пјешак и коњаник, када Књаз јуначки и величанствено, као што је он вазда и у сваком покрету своме, излазећи на коњу са алај-барјаком у руци и повика веселим громким гласом: ,,Здраво војско! Напријед!" И предаде у томе алајбарјактару свилени алај-барјак на коме се лепрша Душанов орао над свиленим лавом. И сва војска и свак присутни заорио је: ,,Живио Књаз!" ,,Сретно!"... Весело смо кренули јер је час поласка нашег, овај велики и сретни час, који се кроз вјекове ропства нашег народа непрестано и жељни исчекивао, а идемо весело јер идемо да славимо ослобођење народно, које нам обећава мудро и витешко водство нашега Књаза Николе, храброст наше војске и браће Херцеговаца...
Ми смо синоћ прошли Бањане и ушли у Опутну Рудину. Имали смо до сада пет конака. Први био нам је у Цуце 20. о.м. а други на Грахово 21. о.м.; 22. смо прешли нашу границу и ушли у Бањане; ноћили смо у Велимљу. Четврти конак нам је био на Црни Кук, пети ође на Црквичка убла. Наш редовни марш је 6 сати дневно, но било је дана када смо ходали и 9 сати, а други дан мање. Наш катунски округ, а Бањани још више, врло су оскудни са водом. Зато су и маршеви према води краћи или дужи били. На Црном Куку стајали смо два дана. Ту се прикупљала сва војска и црногорска и херцеговачка. Њ. Св. књаз прегледао је сву војску, које је много времена требало. А највише је рађено око уређења херцеговачке војске. Ње је састављено до сад десет батаљона, сваки од пет до шест стотина људи. Свима су подијељена пушке. Именовани су официри и подјељени барјаци. Био је веома свечан тренутак, када је књаз дао Херцеговцима алај-барјак. Барјактар је из другог невесињског батаљона. Урнебесни: ,,Живио Господар!" орило се за дуго. Цијелом војсци херцеговачкој било је врло мило што им је Невесињац алајбарјактар, јер је у Невесињу најприје букнуо устанак херцеговачки.
Тај дан 24. о.м. у 9 сати у јутру било је на једноме брежуљку призивање св. духа и освећење барјака. Чинодјејствовао је преосвештени митрополит г. Иларион са архимандритом Висарионом Љубишом и г. протом Стеваном Капичићем и једним ђаконом. Њ.Св. Књаз дошао је у свечаном одијелу, украшен са свијема великијем орденима и опасан сабљом Немањића, који је године 1868. од Њ. В. цара руског добио на дар. Књаза је до његовог шатора допратио дивизионер г. војвода Петар Вукотић и цијели ђенералштаб. На томе брежуљку у једном реду стајаху сви барјактари са 150 барјака. Пред њима један топ, више пирамида пушака и сабље које је г. митрополит благословио и светом водицом пошкропио..."
Иако је Турска већ увелико била мртвац, који више ни војно није представљала озбиљну силу, и као таква је само оптерећивала тадашњу Европу, ипак турску оштрицу ножа су увелико придржавале велике силе под грлом балканских народа. Зато је и црногорски књаз знао да се пут према независности неће добити само на бојном пољу него да се морају одобровољити и велике европске силе.
,,Данас сав изображени напредан свијет запањен на велико подузеће српског народа, диви му се и срећу му жели.
Ми смо до сада по свијету само ружени и грђени били, о нама далеко свијет није могао имати бољег појма него о дивљацима и разбојницима, који нијесу способни за изображење, лишени сваке узвишеније побуде, сваког племенитијег осјећања. Наша историја која говори о великој прошлости нашој, наше народне пјесме, у којима се огледа вазда развијена свијест, племенито срце и бодри дух, што не могаше угасити вјековима робовање, нијесу му познате биле.
Први пут у овоме устанку херцеговачкоме Јевропа се са нама непосредно упознава и у њој се одма јавно мнење ствара, које осуђује варварство пустошећи њене најљепше предјела, и гони из њих Турчина у Азију.
И дошло је вријеме заиста да се на цркви свете Софије опет крст подигне, да отоле засине и обасја земље и народе што чаме у гробнијеђ тминама под папучом дивљих Азијата.
Царство које су пет вјекова ширили и утврђивали, од ког је некад и Јевропа дрхтала, у таквом је данас стању да сасвијем га могу срушити сдружене силе српског, грчког и бугарског народа...
И онда ће Јевропа и још радосније кликовати, гледајући ђе источни народи измирени и повраћено, у најсвјетлијем рату што га је до сада било, вођени најљепшом мисли на најславније и највише и најблагодатније дјело овог вијека, одговарају дужности, коју им налаже и дух времена, патриотско осјећање њихово.
(,,Глас Црногорца", број 30, 01. јул 1876.)
Пред Петровдана, митрополит Иларион се вратио на Цетиње, гдје је и служио службу, док је архимандрит Висарион, остао међу војском, као војни свештеник:
,,Због стања у коме се налази наша земља и и сусједне покрајине јучер на Петров-дан врло се мало народа виђело са стране. На свечаној служби присуствовала је Њезина Свјетлост књагиња Милена са свијетлим Нашљедником, Књагињицама и цијелом породицом са пратњом. Послије свете литургије било је молемије за успјех и побједу војске наше."
(,,Глас Црногорца" број 30, 01. јул 1876)
У том периоду црногорска војска је већ увелико ушла у срце Херцеговине. Један дио војске се упутио ка Невесињу, док је други пресјекао саобраћај преко Клека. Главни дио војске улогорио се у Црници, Степену и Гатачком пољу. За то вријеме није било ни трага турској војсци, која се ушанчила и затворила у утврђења.
,,Већ смо нагласили да уз наше оружје војује за свету ствар потлаченијех народа у Турској осим најсвјетлијих права човјечијех и велико начело народности.
Начело народности захтјева једнаку слободу сваког појединог народа, да се сам по себи управља, и да се влада преко својих људи на својему земљишту. Што је била јеванђелска наука за поједине људе, то је наука начела народности за поједине народе: она проглашује једнакост и братство свију људи и приправља укинуће ропства, ова једнакост и братство свију народа и ускршава их из пепела."
(,,Глас Црногорца" број 31, 5. јул 1876)
И док се шаље порука Европи да и балкански народи, по узору на Италију и Њемачку, имају право да створе своје националну државе по начелима народности, на принципима братства и једнакости, са херцеговачком фронту стижу добре вијести:
,,Из Гацкога стижу нам најповољније вијести. Турци домаћи и низам уступају нашој војсци једно село иза другог, једну позицију иза друге без боја, без крвопролића. Тако Црнице, Столац, Мили, Аптовац и Липник са гордијем пространије кулама Ченгићевијем, у нашим су рукама.
Његова Свјетлост књаз Никола у прошли четвртак прегледао је бијеле дворе чувенијех Ченгића и у Липнику стан ударио. Непријатељ се сав окупља у Метохију.
Невесињско одјељење наше војске којим управља Бајо Бошковић, имало је боја на Закону прошле сриједе са Турцима, што су одили из Метохије у помоћ Невесињу. Турци су тешке губитке поднијели и остали опкољени. Губитак је наше војске незнатан.
Преко Котора чујемо да је и Пеко Павловић, који управља са клечкијем одјељењем имао боја са непријатељем са врло срећним успехом.
(,,Глас Црногорца" број 31, 5. јул 1876)
У броју 32, од 8. јула, ,,Глас Црногорца" доноси чланак ,,Бојне слике из Херцеговине":
,,Дуго је већ небројано пута залијевана крвљу српском и турском; али више турском него српском. Да није го крш у Дуги, давно би већ из мученичке крви ту проклијало смиље и водиље, али у томе кланцу ријетко се чују пастирска свирала али често громовити одјек српских џефердара.
Тешто бјеше занијемила данас пуцњава у Дуги и разљегао се дим међу врлетним главицама, угледах у једном проширем кутућу тијесног пута два младића, ђе леже рањени. Живјели су братски, били су се вас дан и пали су један крај другога.
- Погибе ли Вуко, аманати?
- Погибох Голубе данас - и више се не зачу разговор међу бојним друговима.
Један већ издише, други тешко рањен гмиже по путу да му се приближи.
У то се зачу тутњава на путу, а за мало помоле се на њему модре слике с црвеним кспицама на главу.
Један буљуке прегледао је пут иза боја, да види може ли се сада унијети храна гладним Никшићанима.
- Алах ћерим, два Влаха рањена а непосјечена - и један се одвоји од буљука, да шкљоцајући зубима од радости одруби главу од трупа.
- Куку мени, посјекоше нас јутрос - промумла рањени ђетић и притиснут црној земљи, зграби очајно своју острагушу.
Изнова зајекнуше кланци и Турчин је метанисао прије но што је стигао.
Други му кардаш брзо прискочи у помоћ - али руке ђетићеве нијесу рањене, а острагуша се брзо пуни: - још један пут одјекну кланац, још један се Турчин стропошта.
Кад је рањено Црногорче и трећег оборило, не смједе више ни један поћи да посјече рањену Влашчад.
- Хајде бре - повиче буљукбаша и незагледав своје другове, крене се буљук напријед.
Добро је било што је пошао, јер за мало се помолише између кланаца црне главе херцеговачких бораца.
Рањени младић их није опазио јер је био допузао своме другу; помакао му косу да чела, које се бјеше просили хладним самртничким знојем.
- Прости, Вуко, прости - дивикиваше рањени младић своме другу самртнику, али мјесто одговара доби потоњи осмијал са блиједих усана, у знак хвале што му је сачувао мртву главу ојађеној мајци.
Младо Црногорче, Голуб, пребољео је на Цетињу своје ране - није му више мелем од потребе; а ако му је још срце рањено за изгубљеним другом, и то ће ево завидати мелем народног поштовања.
Велике силе су са све више наклоности гледали на борбу српског народа за слободу, не само што се тиче Херцеговине, него и у осталим српским земљама гдје је већ увелико трајала борба. Напредовање Црногораца и Херцеговаца у Херцеговини, Црногораца и Куча око Подгорице, српска војска већ увелико напредује у Босни и Старој Србији, тако да се Европом већ увелико шири глас о јуначким подвизима српског народа на свим фронтовима.
,,Од када је на бојишту почела да се лије српска крв, разноси се глас народа нашега на далеко. Велики народи упрли су очи данас на Балканско полуострво и гледе како је прегао један мален али храбар народ, да да себе стресе ропске ланце..."*
Укључење Србије и Црне Горе у рат само је појачало ставове одређених велесила да питање српског народа више није само унутрашње турско питање, јер Турска више не може да утиче на свеукупни европски мир, али такође не може да се и одупре напретку свих европских народа, које она још увјек држи у свом ропству.
,,Народ српски у Турској који је свагда тражио правицу само у осталијех европских народа против нечовечног угњетавања народности своје, уздао се у ту правицу и сад, кад се је листом латио оружја да одбрани и обезбједи потоњи културни опстанак свој."*
(* ,,Глас Црногорца" бр. 33, 12. јул 1876)
,,Нијесам ја, него су Турци криви, што вам до сад не написах и што вам до сад не јавих о крвавом боју, као што обећах, и као што се и надах сам. Ја сам држао, јер се тако и у нашем стану говорило, да ће нас непријатељ на Гацко сустрести. Кад тамо ниђе ни од жеље да га видимо...
Када смо дошли крај села Меданића, изиде пред књаза неколико породица турскијех и пред њима оџа, који први узме ријеч: ,,Ми смо чули, Господару, за твој долазак и разумјесмо, како досада ниједну кућу твоја војска неопали, нити нам поља наша погани. Ми смо чули за милост и доброту твоју, зато и не хдједосмо бјежати пред твојом војском, него смо ево божији и твоји."
(,,Глас Црногорца" бр. 33, 12. јул 1876)
Главница црногорске војске се утаборила у Невесињском пољу и сви су били изгледе да ће ту доћи до главног окршаја двије војске. Црногорци су у више наврата бомбардовали Невесиње.
,,Касаба Невесињска још се држи. Утврђења су јака на добријем позицијама и само топиништво може да им науди, док их обсада не принуди на предају, која предстоји. Послије првог бомбардовања касабе Селим паша успио је тајно ноћу, помоћу густе помрачене, намакне са јединим дијелом низама у Мостар, ком је Муктар паша са једним батаљом у помоћ притекао. Њ. Св. Књаз премјестио је свој логор на Слату, као врло згодну позицију за разашљање заповједи. Војвода Станко Радоњић с једним одјељењем војске находи се у Бишину планину, која доминира пут од Касабе до Мостара. Ако из Мостара крене помоћ Касаби
(Невесињу), на овом путу биће жестока боја.
( ,,Глас Црногорца" бр. 34, 14. јул 1876)
Извјештај уредника ,,Гласу Црногорца" из главног Књажевог штаба, од 13. јула, а објављен 19. јула, наговјештава да се примакла пресудна битка, која ће се који дан касније одиграти на Вучјем долу. Црногорци су увелико опколили Невесиње и чекао се покрет турске војске под Муктар пашом из Мостара. Књаз је распоредио једно одјељење војске од 4 батаљона и 200 Херцеговаца, да мотри на кретање Турака, нарочито када крену из Мостара.
,,И доиста 11. о.м. најави се турска војска од Мостара. Војске је турске било 15 табора и са њом - Муктар паша. Наше одјељење, иако је видјело силу надмоћнији, удари на Муктарову војску, која је имала са собом и четири топа. Бој се отворио врло жестог и крвав. Трајао је пуних седам сати. Наши су се врло јуначки поднијели. Напосљетку су се повукли главној војсци, а Муктар паша уљегне у Касабу. Од нашијех има мртвијех 48, а рањених 83. Турска је погибија била ужасна. Они су се нашли на једној чистој страни без икаквог заклона. Падали су као снопље пред нашијем који су били ушанчени. Само мртвијех је остало на пољани преко 300 и мноштво рањенијех, а сигурно у мртвијех изнијели су из бојишта.
Долазак Муктар паше сачувао је Касабу од предаје, која се на то показивала готова, јер је била оштећена од нашијех топова.
Иако Невесиње није пало, ово није био губитак црногорске војске, јер циљ који су имали је постигнут. Муктар паша је био приморан да се врати из Босне, прво у Мостар па онда и у Невесиње, и тиме је осујећена њихова намјера да се Муктарова војска прикључи борби против Србије у Босни.
,,Он је извео сву војску из Мостара, сада му ме остаје ништа друго, него да са том војском и оном која је у Касаби, изађе изван и да се побије са нама у позицијама које угрсбисмо. Стога је наша војска оставила свој невесињски стан и премјестила се у Гацко. Мјесто судару нашем не може се предвиђети. Свакако ће бити бртијех дана.
(Из извјештаја из главног штаба од 13.јула, објављен у ,,Гласу Црногорца" бр. 35 од 19.јула 1876.)
16/28 (29) јула 1976. на Вучјем Долу је дошло до чувене битке. Претходница турске војске се под ватром црногорско- херцеговачких стража развила у стрељачки строј, заузела Ковчег и продужила према Кокоту, а снаге под Осман - пашом су продужиле покрет према Вардару. За то вријеме један дио црногорске војске (Сјеверни одред) избио је на положаје Вардар и Кокот и кад су се Турци приближили на 1000-1500 м кренуо им у сусрет. У борби на бајонет, прса у прса, Турци нијесу имали превише изгледа. У борби у којој нож и сабља доминирају с Црногорцима се тешко било ко могао носити на бојишту. Уз то, добар дио црногорских старјешина носио је савремене Гасерове револвере са шест метака. Мада без подршке артиљерије, која је била упућена у Убле, лијево крило Сјеверног одреда је у снажном налету разбило башибозук који је у бекству у пролазу, кроз редове низама, начео њихов морал. Црногорске јединице су заузеле на јуриш Ковчег, ликвидирао турску артиљеријску посаду и заплијенио топове; ту је погинуо Селим- паша; десно крило Сјеверног одреда разбило је, за то вријеме, колону под Осман-пашом, заплијенило топове, заробило цио батаљон Турака и Осман-пашу. Мухтар-паша успео је да развије за борбу само дио главнине, коју су одмах напали већ развијени црногорски батаљони и натјерали је да већим дијелом баци оружје и у паници побјегне према Билећи. Уништене су двије турске бригаде. Разбијене турске снаге гонио је црногорски одред све до утврђења у Билећи, из којег је Мухтар-паша, сјутрадан, одступио према Требињу.
,,У боју на Вучјем Долу по нашим извештајима из Билеће, турска војска изгубила је: 2 паше и 2 миралаја (полковника), 2 кајмакана (подполковника), 8 батаљони командира и 60 официра. Расим бег и његов батаљон изгинули су до једнога.
Преко Дубровника чујемо сувише, да је у истој бици остао рањен Мустај паша, и да је погинуо Хаџи-лори-беј миралај из царске гарде, чdију смрт Турци оплакују као и једног паше.
Муктар шата сјутри дан зором послије битке побјегне у Требиње. Дивизионар војвода Петар Стевамов Вукотић и бригадири Бајо Бошковић и Пеко Павловић пошли су за Муктаром.
(Из чланка ,,Са бојног поља" од 21.јула, штампано у ,,Гласу Црногорца" бр.36 22.јула 1876.)
У ,, Гласу Црногорца" бр 37, од 26. јула, у чланку ,,Битка на Вучјем Долу" доносе опширнији извјештај са саме битке.
,,Дакле једва један пут се нађосмо са Муктар пашом. Ја сам вас телеграфски извјестио о славној побједи нашој на Вучјем Долу, а сада ћу вас опширније извјестити.
Пошто је кретање и продирање наше војске Муктар повраћен из Босне и пошто је својој војсци узео поткрепљења из Мостара, Касабе и других утврђења, постао је наш жељени сукоб са турском војском извјестан. Да се одреди вријеме и мјесто томе, стајаше у влати нашој, било да ми нспаднемо, било да Муктар пође на нас. Зато је Књаз одма пребацио војску са Слате преко Луковца на Корита ради згоднијих позиција. 15. о.м. око подне видјели смо Муктар пашу са војском ђе иде џадом у Биљеће. Књаз одмах нареде, да другом страном крене наша војска пут Билеће и улогори се истог дана у вече на Врбицу. С тијем је заузет најбољи положај, да му нама војска може изаћи на сусрет ма на који страну ударио, а три су му путс стајала отворена: пут Требиња, на Гацко и у Бањане.
У вече сазове Књаз војничке заповједниле и изда ову наредбу: Ако Муктар паша крене пут Требиња, због даљине нећемо га гонити, него поћи за њим ближе Требињу. Пође ли Гацку или Бањанима можемо га ласно претећи. За један или други случај наредио је Књаз овако: војвода Пеко Павловић да да херцеговачком бригадом у којој је један батаљон Црногораца, започне бој са Турцима узмичући, како би Турке намамио до бригаде сердара Јола Пилетића, који ће онда бој озбиљно прихватити. У позицијама, гдје ће ова бригада бити, стојаће бригада војводе Петра Вукотића као лијево, а бригада сенатора Баја Бошковића као десно крило према Турцима. Одмах по томе послао је Књаз пет стража од поврх Билеће до логора са трубачима, који су имали са знаковима које је само Књаз знао, јавити јели турска војска кренула пут Гацка или к Бањанима. 16. и.м. (16.јул) у јутру зачуше се трубе. Књаз први скочи на ноге и у магновењу спреман сједе на коња и нареди, да војска одмах креће у правцу к Бањанима. Дакле Муктар паша узео је овај пут. С којом намјером не може се сигурно рећи, но је врло могуће, да је хтјео напасти нашу војску и рачунајући мозда на побједу доћи у Бањане и предузети операције против Црне Горе. Ако је тако, план је врло смион, као што су и пошљедице показале. Књаз је издао од логоришта до логоришта сваке бригаде. Журио их и соколио.
,,Ево мјесец дана - говораше Књаз војницима - да смо у Херцеговини. Ја нијесам допуштио да гинете без потребе и за малу ствар, тијем више, што смо узимали мјеста и утврђења турска и продирали без отпора. Штедио сам животе ваше за згоднијих прилику, која је ево сад настала. Сад на ноге, јунаци! Живо! Полетите као соколови, који сте, јер је непријатељ близу. Прегните јуначки, држите ред и слушајте комадну, па је сигурна побједа.
Дошав у Вучји до, заузме наша војска најзгодније положаје и тако, да је турска никако опазити није могла. Ставила се у ред, како је Књаз у очи тога дана наредио. Војвода Пеко да својим војском започе бој с Турцима, који су међутијем до њега стигли били и стане их привлачити ка нашој војсци. Књаз је за неколико стао на томе мјесту, куда су турска зрна пролијетела и гдје је један наш војник, једно двадесет корака даље рањен пао, а пошто се сва војска ставила у потпуни ред у својим положајима, повуче се да резервом, над којом је команду предао повјеренику српског Књаза г. Ј. Белимарковићу, одакле је пратио даљи ток битке.
Развила се страховита пуцњава, у којој су са три стране турски топови грмљели. Послије сахат и по најжешћег боја наше лијево крило заиђе турско десно и сломије га. Турци почну ушљед тога узмицсти, а наша војска се исти час слегне на јуриш. У исто мах прекину турске пушке пуцати, исто и топови. Тек по гдје која пушка могла се чути. Турци су обрнули плећа и у највећем нереду бјежали. Наши војници у шанчевима збацили су све са себе; многи су и пушке оставили па су голијем ножевима и сабљама ударили у Турке. Настала је страховита сјеча. Турци се нијесу више освртали. Падали су под нашијем ножевима, или су живи падали у руке нашим војницима. Поћера је трајала мимо Билеће. Ту се бој раздвојио.
И тако се свршила ова битка увјенчана најсјајнијом побједом нашом. Према њеној величини наш губитак је врло мали. Мртвијех имамо 70, а рањених 118. Напротив, губитак је турски горостасан. Број њиховим мртвим и рањеним не може се знати, јер ко ће прегледати поље од три сата и побројати лешине, које су га покриле. У војсци нашој држи се, да је једва једна трећина турске војске остала здрава, ма и то јадно и невољно, уморно, удаљено и устрошено. Осим великог броја изгинули су и Турци још и с главе. Селим паша, дивизионер, погинуо је. Крај њега нађен му је и коњ убивен. Сабљу и дурбин донио је један војник. Погинуо је и миралај Мехмед бег, ерћане-ерп, поковник штабски. и Мехмед Али бег Ризванбеговић, кајмакам.
Осман паша, бригадир, заробљен је. Заробљено је још неколико нижих официра и око 100 низама. Један старац Лука Филипов из Пипера, ухватио га је жива и довео пред Књаза, који је већ био чуо о његовом заробљену и јуначком држању; Књаз га је предусрео пријатно са ријечима: ,,Екселенција, ратна срећа која се данас склонила на моју страну, досудила вам је ову судбину. Ви је можете лако поднијети јер сте се јуначки борили. Сједните, почните". Књаз је наредио да се донесу паши пива, да се покријепи мало, јер сав дрхташе од умора и можда узбуђења. Војници наши причају да се јуначки борио. Кад је обрнуо низам да бјежи, сабљом их је био и браћао натраг, нспошљетку је и сабљу на њих сломио. Када га је наша стара јуначима Лука ухватио, молио га је Осман паша по десет пута ,,Уби ме, неводи ме жива"! (Осман паша је знао по нешто српски, родом је Черкез, мада је више времена провео у Босни и Херцеговини. ,,Не смијем паши, а бих, јер је Господар зсповиједио нам, да више не сријечемо главе турске, а живе и рањене исто да не сријечемо него да их видимо у нашу војску. Хајде пашо, не бој се ништа. Наш Господар лијепо пази Турке и рањенике турске, даје нашим медизима да их видају.
У овоме боју запао је нашој војсци велики пљен у руке, ма колико управо то се може знсти. На бојишту остало је још пуно, а како ће наша војска напријед, неће моћи све ни покупити. Досад смо узели пет крупних топова са цијелом опремом и маскама. Турци су почели да бјеже, па их оставили, само да живот спасу. Даље, 1500 острагуша са многом џебаном, мноштво сабаља, труба, барјака, коња и свакаквијех ствари."
Одмах након битке, негдје око 9 часова, књаз Никола шаље телеграм књегињи Милени и обавјештава је о великој побједи:
,,Јутрос у 6 и по сати напануше нас Турци под Муктар пашом у Врбици. Одмах скочисмо, ухватисмо добре положаје и дочекасмо Турке. Бој је љути трајао једну уру. Црногорци јуришаше и Турке зајмише. Сад ми доведоше Осман пашу жива и много робова. Бој још траје. Живјели моји Црногорци."
(Објављено у ,,Гласу Црногорца" бр.35, 19.јул 1876.)
Иза поднева, истог дана војска се пјевајући и шенлучећи вратила у главни штаб. Књаз је обишао цијелу војску, честитао им на храбрости, док се то вече пуцало из заплијењених топова. То вече су подијељена и одликовања најхрабријима, Обилића медаља и крст књаза Данила.
У телеграму ,,Гласу Црногорца" који је послат из Главног штаба црногорске војске, 17.јула 1876., а објављен у ,,Гласу Црногорца" бр.35, 19. јул 1876. стоји:
,,Муктар паша савршено сатрвен. Јутрос у 6 и по сати сукобио се са нашом војском више Врбице на Вучји-До. Наши су одма заузели добре положаје. Најљући бој је трајао један и по сат. По томе јуриши наша војска на турску, која се даде у бјекство. Наша војска гомила је и сјекла пуна три сата. Од 16 табора Муктарових једва се четири бјекством спасло. Заробили смо Осман пашу и много низама, узели смо пет крупних топова, мноштво оружја, џебане, барјака с алај-барјаком и других ствари. У првим редовима храбро су се борили четири Књажева најближа рођака,од којих један, Филип Петровић, у обје ноге тешко рањен. Слава Богу! Живио Књаз! Живјела наша војска.
Побједа на Вучјем долу имала је велику важност за Црну Гори, како непосредно после битке, тако и на дужем временском периоду, не само као велика мотивациона потпора за даље борбе, него и велики адут у будућим преговарачким позицијама Црне Горе, којом је добила јаку залеђину и учврстила њену позицију међу великим силама.
,,Оно одушевљење нашег витешког Господара, којим се је у Херцеговини викнуо, послије битке Вучијдолске у којој је непријатеља сломио, још ће се јаче распламсати у његовијем јуначким прсима; његова љубав, којом је велику српску мисао прихватио и њој се завјерио, док је не види остварену, неће престајати надањивати га на сва она подузећа, која захтевају највећи српски интереси, а његова ратничка увиђвност и јунаштво црногорско јамци су срећног успјеха великог дјела.
Ови изгледи послије Вучијдолске битке надахнуће новом снагом братско оружје обје кнежевине, охрабрујући природне савезнике српског оружја и потакнути их из њиховог оклијевања на брже саучешће у свети рат, а непријатеља нашег омалодушиће.
Одут се побједа на Вучјем долу има сматрати, као знаменити успјех уједињеног оружја српског, а могао би Бог дати да буде вјесница коначне пропасти турске, и претходница сунца слободе свију народа балксмскијех.
(,,Глас Црногорца", бр.37, 26.јул 1876.)
