Продор црногорске Санџачке војске у Босну 1914. године

      Врховна команда црногорске војске је у августу мјесецу 1914. године је направила одређене корекције у груписању својих јединица тако да је 25. августа формирана Санџачка војска чију је окосницу чинила некадашња Пљеваљска дивизија црногорске војске. Због значаја санџачког правца, који је представљао и додирну тачку србијанске и црногорске војске, црногорска Врховна команда је донијела одлуку да се Пљеваљској дивизији пошаљу додатне снаге и самим тим формира нова војна групација под именом Санџачка војска, а команда је повјерена дивизијару сердару Јанку Вукотићу. Додатне снаге које су придодате Пљеваљској дивизији упућене су из:

-Ловћенског одреда: 3 батаљона Спушке бригаде и новоформирана Ловћенска бригада коју су чинила такође 3 батаљона;

- Херцеговачког одреда: Колашинска бригада од 5 батаљона и 1 брдска батерија;

-Старосрбијанског одреда: Ђаковачка бригада од 2 регрутска батаљона и 2 пољска брзометма топа.

 Санџачка војска је била везана да Ужичком дивизијом србијанске војске и покривала је оперативни правац:

Фоча - Пљевља - Бијело Поље - Пећ на црногорској територији, као и правац 

Вишеград - Прибој - Бијело Поље.

Санџачка војска је била подијељена у двије дивизије:

- 1. санџачка дивизија која је била под командом бригадира Луке Гојнића, сачињена од Пљеваљске дивизије (без Пљеваљске бригаде) и Ђаковачке бригаде

- 2. санџачка дивизија под командом бригадира Машана Божовића, састављена од Пљеваљске, Спушке и Ловћенски бригаде.

Колашинска бригада је била резерва Санџачке војске.

Црногорска артиљерија (извор vucinic.me)

 

Чим је формирана, Санџачка војска је добила задатак да све аустроугарске јединице које су ушле на територији Санџака, брзом акцијом врати преко границе. Прва санџачка дивизија је дјеловала правцем Граб - Пљевља -Горажде, а Друга санџачка дивизија правцем Левертара - Краљева Гора - Фоча. 26. августа Прва санџачка дивизија је ушла у Пљевља и даљим дјеловањем разбијајући непријатеља избила на Метаљку. У том рејону дјеловала је 8. брдска бригада аустроугарске војска која се дала у жустро повлачење, остављајући велике количине муниције и хране. Тако је Прва санџачка дивизија већ 31. августа прешла границу и избила на линију Пећина - Чивин брод - Чајниче, гдје су у наредна три дана задржани од стране непријатеља. 

2. септембра је црногорска војска заузела Чајниче и кренули у напредовање према Горажду, да би на утврђеној Козари наишли на јак отпор, који је 4. септембра разбијен и заузето је то утврђење. После краће паузе у свом деловању, Прва санџачка дивизија 7. септембра креће у даље напредовање да би после краћих борби успјели да непријатељске трупе протјерају преко Дрине. У свом повлачењу непријатељ је порушио мост у Горажду.

У том периоду 2. санџачка дивизија црногорске војске је избила 30. августа на десну обалу Дрине код Фоче. И поред брзог напредовања 2. санџачке дивизије, тек 8. септембра је успјела да протјера непријатеље из Фоче, коју су у повлачењу срушили мост на Дрини. 

Црногорска војска није имала никакву опрему за прелазак водених препрека. Стигла је наредба да Друга санџачка дивизија у садејству са Дринским одредом формираним 30. августа од дјелова Херцеговачког одреда, пређе Дрину код Фоче, а Први санџачка дивизија код Горажда. На газовима низводно од Фоче, не чекајући Дрински одред, Друга санџачка дивизија је 11. септембра прешла Дрину. То је прво учинила Ловћенска бригада. За заштиту прелаза одређе је Чевско - бјелички батаљон и митраљеско одјељење, а за прелаз су одређени Пјешивачки и Љешански батаљон. Пјешивачки одред газећи ријеку, на челу са својим командантом Шћепаном Мијушковићем улази у јаку блиску пјешадијску борбу и непријатељ је одбачен ка Калиновику. Том приликом је и сам комадант Шћепан Мијушковић тешко рањен. На сличан начин је и Љешански батаљон, под непријатељском ватром прешао Дрину. За њима су то учиниле и остале јединице Друге санџачке дивизије. Пљеваљска бригада је гонила непријатеља ка Калиновику, док су Ловћенска и Спушка држале положаје док и Прва санџачка дивизије не пређе Дрину. 

Прва санџачка дивизија је прешла Дрину 14. септембра и то извиђачки одред низводно од Горажда, Трепачко - шекуларски и регрутски батаљон на газу код Горажда и Васојевићка бригада код Зупчића. Како су прелаз код Горажда браниле двије аустроугарске чете, захваљујући сихронизованом дејству јединица Прве дивизије, непријатељ је обухваћен са оба крила и био је приморан на повлачење.

      

Црногорска Врховна команда издаје наредбу да после заузимања Горажда, Санџачка војска настави у правцу Рогатице и заузме положаје на линији Пети Бор - Врановина - Храњен, а Дрински одред да стабилизује код Фоче и да под своју команду прими и Спушку бригаду из Друге санџачке дивизије. 

Прва санџачка дивизија добија задатак да заузме положаје на линији Пети Бор - Врановина - Храњен, а Друга дивизија да се групише око Устиколине. Извршење задатка је отпочело 15. септембра.

Санџачка војска на положају код Пала

Извиђачки одред Прве санџачке дивизије коме је придодат Андријевачки батаљон и три чете Трепачко - шекуларског батаљона успио је да заузме Пети Бор, док су дијелови Прве санџачке дивизије заузели превој Јабуку између Горажда и Месића, на коме су разбијени дјеливи 8. брдске бригаде аустроугарске војске. Колашинска бригада је заузела Храњен и извиђачку чету послала ка Јахорини. 

Брзим напредовањем, Прва санџачка дивизија 17. септембра улази у Рогатицу и настављаћући ка Гласинцу, прелази ријеку Прачу и избија на Госиљ. После црногорске војске у Рогатицу улази и србијанска Ужичка војска. Отпор 8. брдске бригаде аустроугарске војске је био слаб јер су тежиште своје одбране пребацили на Хан Пијесак, а одбрана правца ка Сарајеву је препуштена одредима из Сарајева. До 22. септембра задржане су те позиције. 

На положају код Калиновика (vucinic.me)

Санџачка војска и Дрински одред заузели су одређене положаје и преузели извиђање преко Гласинца, Романије и Јахорине према Сарајеву. Извиђачке јединице су до 25. септембра заузели неке важне тачке међу њима и Пале, све у циљу да се обезбиједи лијеви бок и позадина Ужичке војска која је кренула у напредовање према Власеници. Дрински одред, тачније дјелови Зетске бригаде су диверзантском акцијом код Трнова успјели да пресијеку непријатељску комуникацију на релацији Калиновик - Сарајево. Србијанска Врховна команда је издала наредбу да се на западном фронту на Дрини држи најупорније одбрана положаја, а да Ужичка војска у садејству са дијелом црногорске војске настави ка Власеници и Сребренице и уђу у позадини 6. аустроугарске армије. 

У свом наступању ка Власеници 26. септембра Ужичка војска избија на положаје Мекоте - Височник -  Црни Врх - Пележ, док извиђачки одред Ђаковичке бригаде Санџачке војске заузима Челопек и Вихор. Дрински одред са Спушком бригадом распоређен је источно од Калиновика. Њихови извиђачки одреди су избили на Јахорини и Игриште. Колашинска бригада је код Пала водила борбе са слабијим непријатељским јединицама које је приморала да се повуку у Сарајево. Од 26. до 30. септембра извиђачки одреди црногорске војске су заузели Романију и пресјекли комуникацију Сарајево - Власеница, док је Ужичка војска угрозила позадину 6. аустроугарске армије.

По наредби србијанске Врховне команде у појачању Ужичке војске упућена је Васојевићка бригада Санџачке војске. По наредби црногорске и србијанске Врховне команде Санџачка војска је заузела положаје за одбрану на Романији, а Дрински одред на Јахорини. Иако је Санџачка војска држала широк фронт па њен захтјев да јој се врати Васојевићка бригада није одобрен.

Команда Дринског одреда и Спушка бригада добиле су наређење да заузму Калиновик и формиране су три колоне: 

- Десна колона ( 2 батаљона Зетске бригаде)

- Средња колона (3 батаљона Кучко-братоношле бригаде и 2 топа)

- Лијева колона (3 батаљона Спушке бригаде и 2 топа).

5. октобра је 3. брдска бригада аустроугарске војске кренула из Калиновика ка Сарајеву и зауставила се у Добром Пољу. Примјетивши то, комадант средње колоне командир Настадин Ивановић је развио колону за борбу, искористио погодан тренутак и са својих положаја црногорске јединици су отвориле ватру. Борбе су вођене цијелог дана и сви покушаји аустроугарских јединица да се пробију ка Сарајеву су били осујећени. У току ноћи су се повукли ка Калиновику. Иако нијесу успјели да униште 3 брдску бригаду, иако је Дрински одред имао прилику за то, успјели су бар да одложе њен одлазак за Сарајево. И лијева и десна колона црногорске војске није улазила у борбу, тако да је учествовала само средња колона са 1500 војника и 2 топа наспрам 5000 непријатељских бораца са 10 топова.

У том периоду Ужичка војска је нападнута из правца Власенице и била је приморана на повлачење, што је захтјевало и повлачење Санџачке војске и Дринског одреда са Романије и Јахорине на нове положаје, док је Спушка бригада и даље остала на свом положају. Црногорска Врховна команда пратећи стање на терену донијела је наредбу да се Санџачкој војсци упути 6 батаљона из Херцеговачког одреда, а Дринском одреду 4 батаљона, 2 пољска и 2 брдска топа из Старосрбијанског одреда. 

Aустроугарске снаге су 9. октобра напале Ужичку и Санџачку војску у рејону Млађа. Непријатељ је напао предстражу Ускочког батаљона сјеверној од Млађа. Предстража је успјела да јаком одбраном успори аустроугарско надирање. У ноћи између 9. и 10. октобра команда Санџачке војске је извршила и ојачање десног крила према Млађу. Аустроугарска војска под командом потпуковника Хелебранта је у раним јутарњим часовима 10. октобра извршила напад на Млађ, подржан јаком артиљеријом са десетак топова. Ускочки батаљон, иако је био тучен јаким артиљеријом успио је да крене у противнапад, који се ипак завршио неуспјешно, због изостале подршке. Васојевићка бригада, која је држала положај на споју црногорске и Ужичке војске, иако је снажно нападнута, успјела је да уз благо повлачење уз помоћ једне чете Љешанског батаљона одржи тај веома важан положај. Због важности тог положаја, јер би његовим губљењем биле раздвојене црногорска и Ужичка војска, морао се под сваку цијену одбранити, тако да је у испомоћ послат један батаљон и 4 кадровска пука Ужичке војске. Мајор Марић, комадант тог батољона Ужичке војске је преузео команду на том полажују и издао наређење за противнапад, којим су протјерани непријатељски војници и враћени првобитни положаји. Мајор Марић је у том нападу погинуо.  После ове успјешне акције, комадант Санџачке војске је наредио да комадант Прве санџачке дивизије бригадир Мило Матановић, који се налазио на Млађу изврши противнапад. Непријатељ је пред јаким нападом био приморан на поблачењу и гоњен је од стране Ловћенске бригаде све до мрака. У овом борбама на Млађу учествовало је 7 црногорских и 1 србијански батаљон. Код Црногораца је било 182 погинула и 445 рањених и погинулих официра, док је непријатељ има око 900 мртвих. Србијански губици нијесу познати. 

Да би протјерани црногорску и србијански војску аустроугарска команда је послала јаке снаге у том рејону. Тако да су 18. октобра 18. дивизија напала Ужичку војску, а њена 8. бригада десно крило Санџачке војске, а 50. дивизија и одред Хајдера из правца Пала лијево крило и центар Санџачке војске. Првог дана аустроугарске трупе су имали успјеха и приморали и црногорске и србијанске трупе на повлачење. И 19. октобар је кренуо са снажним нападима непријатеља, да би у поподневним часовима десно крило Санџачке војске извршило снажан противнапад и одбацио непријатеља. Тог дана је 8 брдска бригада напала и извиђачки одред Санџачке војске и под снажним нападом да га потисне из Градине. Извиђачком одреду је послато појачање (Жупски, Луковски и 3.регрутски батаљон) у жељи да се Градина поврати. Иако се три пута јуришали на Градину, она је остала у рукама непријатеља са претрпљеним великим губицима на страни црногорске војске. Трећи регрутски батаљон је од 5 официра имао једног погинулог и три рањена, а од 716 војника 96 погинулих и 230 рањених. 50. дивизија је истог дана успјела да са Романије протјера предње дјелове Пљеваљске бригаде, док одред  Хајдера није успио да освоји планину Витез.

За Санџаку војску 21. октобар је био критичан. Аустроугарска снаге су снажно напале с Гласинца и ријеке Праче ударајући на средиште и лијево крило Санџачке војске. 50. дивизија аустроугарске војске потпомогнута одредом пуковника Хајдера кренули су на положаје које је бранила Колашинска бригада, која је у дотадашњи борбама знатно ослабљена, а помоћне аустроугарске снаге су удариле на положаје Пљеваљске бригаде. Колашинска бригада је била приморана на повлачење, тако да је команда Санџачке војске, немајући друге опције, одлучила да се повуче на десну обалу ријеке Праче. Повлачење је започело у ноћи 21. на 22. октобар, окупљајући се на линији Пети Бор - Јабука - Храњен планина, остављајући заштитне дјелове на лијевој обали Праче. Повлачење Санџачке војске је повукло са собом и повлачење Ужичке војске и Дринског одреда јер су им унутрашња крила и бокови незаштићени. У односу на око 11500 црногорских војника, Аустроугари су имали око 18000 бораца, али је њихова материјална и техничка опрема у односу на црногорску била знатно боља. Иако су Санџачка и Ужичка војска доживјеле неуспјех у борбеним дејствима од 15. до 21. октобра, ипак су успориле јачи притисак аустроугарске војске што је био и основни задатак.

После жестоких борби на Гласинцу, на овом правцу наступа скоро једногодишње затишје, али је продор унутар Босне имао велико морално дејство.  

*Извор: Архивска грађа

Подаци доступни у историјским архивима Србије и Црне Горе.

www.prvisvetskirat.rs