Петар I Петровић Његош у очима европских путописаца
15. маја 1784. године преминуо је владика Арсеније Пламенац, а након обављања званичног синодалног избора, свечана архијерејска хиротонија архимандрита Петра I за новог црногорског владику обављена је 13. октобра 1784. године у Сремским Карловцима, од стране митрополита Мојсија Путника и тројице епископа.
Почетак његове владавине обиљежава лош однос са Русијом, проузрокован претходном владавином Шћепана Малог, али и радом црногорских гувернадура на што приснијој вези са Аустријом. Иако је у једном тренутку, због одређених сплетки и клеветања од стране противника, прогнан из Русије (око 1785), што је доживио као велику увреду, то није утицало да цијели живот пропагира Русију као савезника и заштитницу Црне Горе. И каснијих година, имамо је одређених несугласица са Русијом, посебно због помоћи Петра I, као и црногорских и брдски племена Карађорђевим устаницима, у тренуцима када Русија није желела сукобе са Турском, као и због бојазни да би могао да се приклони утицају моћне Наполеонове Француске. Руски цар и руски синод су тражили од Црногораца да смијене владику, па чак да га уз помоћ аустријске војске ухапсе. Општецрногорски збор је једногласно стао уз владику и јасном поруком није дозволио да руски синод прошири свој утицај на простор ван руске територије и угрожи ингеренције српске цркве на том простору, као и право Црногораца да сами бирају владике до обнове Пећке патријаршије. Све те несугласице су брзо решаване, чак и онда када је Русија тражила од Црногораца да се по ослобађању Боке од Француза, повуку са тих простора.
Под митрополитом Петром, Општецрногорски збор 1796. године усваја ,,Стегу" о међуплеменској слози, а Црна Гора добила је и први писани закон 1798. године ,,Законик општи црногорски и брдски". Њиме су установљени први органи централне власти и државно-правног и правосудног апарата црногорске државе.
Године 1796. године, у јулу и септембру, војска под његовом командом, постиже двије величанствене побједе, на Мартинићима и Крусима, гдје гине и сам Махмут-паша Бушатлија. Почетком 19. вијека (1806. и 1807.) улази у сукобе са Наполеоновом војском и креће у ослобађање Боке, све до Дубровника, у жељи да створи ,,Славено-српску" државу. По уговору у Тилзиту из 1807. године завршени су сукоби између Француског и Руског царства, а Бока которска је предата Француској. Уз руску и британску помоћ, Црна Гора је 1813. године поново преотела Боку которску из руку француских власти. Бечки конгрес који почео са радом наредне године вратио је Боку у посјед Аустријског царства, а Црној Гори није призната независност. Црногорска војска се на иницијативу Русије морала повући из Боке.
Године 1820, после побједе над Турцима у реону Мораче, Роваца и Дробњака, успио је да Црној Гори присаједини Морачане и Ровчане, док су Дробњаци и даље остали у саставу Турске.
Последње године живота провео је у борби за учвршћивање племенске слоге, јачању државе и просвећивању Црногораца, али и борби против сиромаштва и куге која је у том периоду задесила Црну Гору.
Умро је на Лучиндан 1830. године, а за свог наследника одабрао Рада Томова Петровића. Последње ријечи су били упућене младом Раду:
,,Ја ти више не могу помоћи ништа, но ти ево најпосљедније ријечи од мене: моли се Богу и држи се Русије."
Четири године после смрти, званично је проглашен за свеца.
Француски маршал Мармон, ратни непријатељ Петра I и комадант француске војске у Боки, у својим мемоарима о њему пише:
,,Човјек јаког духа и врло чврстог карактера... Тај Владика, тај величанствени човјек изузетног духа, имао је у свом опхођењу пуно племенитости и достојанства. Његова стваран и законита власт у овој земљи није значила много, али његов утицај је био без граница."
(Marechal Marmont, Memories, Paris 1857)
,,Les contemporains", објављено у Паризу 1901. године, о владици Петру I, осврће се и на географско-историјски положај Црне Горе:
,,Између Албаније и Херцеговине, на крају пространог Которског залива, иза литице која штити приморску варош, уздиже се, из троструког загрљаја тамних планина, зараван и сама начичкана високим брежуљцима и кршевитим стењем. Путник који, са планинског врха, први пут гледа ту кречњачку, јалову земљу са голим долинама и дубоким клисурама недоступни висовима вјерује да има пред очима или ,,изненада окамењено валовито море" или ,,огроман колач од воска са хиљаду шупљина".
Тој земљи су њени становници дали име Црна Гора, то јест Црна планина. Грци су то превели као Мавро-Воуми, Турци као Кара-даг, а Млечани као Монтенегро. Под тим последњим називом земља је најчешће позната на западу. Три висока врха прекривена снијегом - Ловћен, Ком и Дурмитор - наткривљују је као предстража. Посвуда тамно стијење, обрасло маховином, величанствено, час заталасао као валови, час слично назубљеним кулама.
Људи који насељавају Црну Гору сточари су и ловци. На високим планинама куда воде своја стада оваца и коза црногорски пастири се смjело хватају у коштац са препрекама који поставља природа и тај суров и тежак живот који је створио од њих храбру и ратоборну расу која се са оружјем у руци смјело борила за независност и за своју вјеру. Тамо се скоро четири вијека одвијала скоро непозната историја која свакако представља једну од најузвишенијих епизода хришћанских ратовима против исламизма.
Са Данилом I, изабраним за митрополита 1697. године, његушка породица Петровића дефинитивно се учврстила на пријестолу Црне Горе. Поријеклом из Херцеговине, ова породица се после турског освајања те провинције настанила у једном скровишту под планином Ловћен, која се диже изнад Котора и убрзо је постала глава језгро племена или кантона названог Његуш или Његош по имену њеног старог пребивалишта у Херцеговини.
Седам генерација те породице је узастопно носило највишу титулу. Међутим, пошто их је владичански достојанство, које су господари Црне Горе имали до кнеза Данила (1851), спречавало да склапају брак и имају дјеце, власт се увјек преносила са стрица на најстаријег синовца из те лозе.
Све до средине 18. вијека Српска црква је успјела да сачува сопствену патријаршију. У то вријеме, грчи народ, пошто се приближио својим тлачитељима, искористио је њихову добронамјерност да прошири своју доминацију над другим хришћанским народима на истоку, како у вјерском, тако и у политичком домену. Турци су 1765. на грчки притисак, натјерали пећког патријарха Василија да се одрекне функције. Његов синовац Арсеније изабран је за патријарха, али двије године касније, јануара 1767., и он је морао да се повуче, а сви црквени великодостојници грчког поријекла, потчињени његовој патријаршији, истовремено су упутили цариградском патријарху молбу да укине Пећку патријаршију и да је припоји Грчкој патријаршији. Једним актом Синода у Цариграду стварно је и укинута Српска национална црква, а пећки патријарх Арсеније повукао се у манастир Берчела. Пошто је његов наследник поднио оставку, Василије је званично уложио жалбу против тог понашања древних привилегија његовог народа и себи повратио титулу патријарха. Али пошто му је претила опасност да га Турци убију, морао је да побјегне у Црну Гору. Касније се повукао у Русију, али је претходно своја овлашћења пренио ма владику Саву. Почев од тог тренутка, црногорске владике се сматрају независним од свих виших црквених великодостојника. Сматрају се носиоцима права старих пећких патријарха на која након тога нијеси престали да се позивају."
(,,Les contemporains", Pierre I prince du Montenegro 1748-1830, Paris, 1901)
Вијала де Сомијер, на својим путовањима по Црној Гори, биљижи и свој дојам о владици Петру I:
,,Петар Петровић, владика црногорски, родио се у Његушима, у кући сиромашних родитеља. Владика је стар око 65. година и величанственог је стаса и лијепа лица, брада му је веома дуга, а израз лица пун достојанства, које улива поштовање.
Владика је љубазан и образован; он је не само милостив, већ и истински гостољубив према свакоме, ко му се јави и ма које вјере био.
Он говори врло добро италијански, њемачки и руски, понешто енглески и врло мало француски...
Владичин одијело је готово исто, као и осталих грчко-источних свештеника. Оно се састоји из црне мантије, закопане златним копчама по читавој дужини. Опасан је кадифним појасом свјетлоплаве и црне боје, а украшеним дијамантима, или извезеним златом. Мантија има врло дуге и широке рукаве, прекривена је дугом, танком хаљином са кратким рукавима до лаката. Ова хаљина је љубичастог или црног сатима, већ према дотичној церемонији. На глави носи капу од црног велура, у форми војничке шапке без штита, а украшена је - на челу крстом од дијаманта. На горњем дијелу капе прикопчана је панакамилавка бијеле боје, украшена великим златним китама. На врату носи владичански крст, украшен дијамантима и на златном ланцу, коју се спушта до појаса. Осим тога носи владика на прсима орден Свете Ане, првог Степена, украшен дијамантима. Штап од ебонаса и врло скупоцјен прстен обиљежја су његовог владичанског чина.
Он много воли културу за коју је учинио највеће напоре; али он се тужи и жали да се његов народ показује сувише превезан својим старим обичајима. Он је одувијек много волио умјетност. У својој младости посветио се механици, чије је законе студирао и у којој је успио; његова наклоност се манифестовала за географију. Његов специјални кабинет одаје отменог аматера. Он је прикупио разне карте од велике вриједности, како у свјетовној тако и у свештеној историји.
Веома је методичан у свом приватном животу, а још више у вршењу црквених обавеза. Највише, пак, у својим владарским дужностима. Све чини у највећем реду, са необичном тачношћу и готово дјетњим прецизношћу.
Примијетио сам да има одређене склоности према пољопривреди и ботаници. Често смо излазили заједно да би показао земљиште у околини, које није квалитетно, али за које би он набавио одговарајуће биљке када би његов народ за то имао више разумевања. Његове баште су укусно уређене и на италијански начин, мада ми је признао да се његово одсуство осјећа, јер има неколико година како он у њима не ради.
(L.C. Vialla de Somieres, Voyage historique et La politique au Montenegro, Paris, 1820)
Владимир Броневски у ,,Записима о Црној Гори и Боки" пише:
,,Петар Петровић није малог раста, има витак стас, румено лице, привлачан изглед, достојанствен ход и очи пуне живости. Имао сам прилике да га видим када је улазио у Котор, када је био у цркви, на паради, приликом прегледа которске тврђаве, и у кући гувернера, нашег генерала Пушкина. Видио сам га и кад је чинодејствовао, видио сам га и као владајућег кнеза, као генерала и инжињера, па могу рећи да не личи на Петра пустињака који је некад скупљао војску крсташа. Он је једини у свијету архијереја који је у својој личности утјеловио толико достојанства које противуријечи његовом пастирском жезлу. У цркви, када је достојанствено заузео своје мјесто на владичанском трону, изгледао је као цар. У кући генерала Пушкина, у црној сомотној мантији, опасан богатим опасачем, на којем је висила сабља украшена драгим камењем, са округлим шеширом и александровском лентом преко груди, изгледао је више генерал него митрополит. Заиста, он је са већом умјетмошћу командовао парадној стражи и вршио смотру стражарских мјеста на тврђави него што је благосиљао официре који су му прилазили. Увјек се окружује многобројном свитом, а његови пратиоци су прави дивови и прави епски богатари; најмањи од њих има два аршина и 12 вершока (вершок око 4.4цм, прев), а испред њега иде великан од три аршина висине. Његово оружје блиста позлатом и седефом, одијело му је обрубљено златним гајтаном и заливени сребром. Петар Петровић не трпи предрасуде и сујеверје, воли просвјету, налази задовољство да говори са странцима, будно прати кретање политичких дешавања у Европи, зна да користи повољне околности и паметно се извлачи из тешких ситуација. Његова путовања, његова култура и природна духовитост дају његовом разговору јасност и пријатност, а његово опхођење истанчаним учтивост и важност, његов ум је увјек активан, а властољубље управља свим његовим акцијама. Изгледа да је увјек расположен за освајање људи. Његов политички и војни дар и дух његовог народа могли би улити наду за велике успехе када би био у стању да приучи своје Црногорце на већу дисциплину, без које је свака храброст узалудна. Узвишеним умом, јунаштвом и чврстим карактером он је постао царствујући владика. Његова воља поштује се као закон и Црногорци су му слујепо одани. Они се боје његовог погледа и када врше његова наређења, говоре: ,,Тако владика заповједа." На тај начин он је сјединио и духовну и световну власт, он је учинио добра свом отаченству и прекратио честа крвопролића која произилази из крвне освете. Међутим, његова је власт кратке руке: непослушнике и бунтовнике може само да прокуне. Ако неко од њих ускоро умре, лаковјерни народ онда каже: ,,Божји гњев га казнио, јер је био крив." За вријеме рата он лично води војску и сматра се подједнако искусан и као политичар и као генерал"
(Владимир Броневски, ,,Записи о Црној Гори и Боки", Санкт Петербург, 1818.)
1785. године Махмут-паша Бушатлија, везир скадарски, је кренуо на Црну Гору. Подигао је сву војску и преко Ријечке и Љешанске нахије, у јуну мјесецу, дође на Цетиње, опљачка и запали манастир, као и бројна села око Цетиња. Како су у међувремену умрли и митрополит Сава и митрополит Арсеније Пламенац, а Петар I већ дуже вријеме био у Русији, ситуацију је искористио скадарски паша да унесе неслогу међу црногорским главарима и да похара Црну Гору. Владика Петар, је успио да се у Црну Гору врати 1786. године . Неслога је била на врхунцу, многа села претворена у згаришта, а велики број становништва или убијен или поведен у заробљеништво. Владика је кренуо у мирење зараћених племена, тражећи слогу и јединство, и припрему освете скадарском паши. Како су Аустрија и Русија 1787. године ушле у заједничку рат са Турском, аустријски цар и руска царица позивају и Петра I да се прикључе рату, гарантујући им независност. Како Аустрија и Русија, 1791. и 1792. године потписују мировни уговор са Портом, у ком ни на који начин нису заштитили Црну Гору, она остаје сама на осветничкиом удару Турске и Махмут-паше Бушатлије.
,,У љето 1796. године Кара Махмуд, на челу армије од 20 000 војника, продире према уским црногорским кланцима; 11. јула у великом утврђеном селу Мартинићи дочекала га је жестока паљба. Шест сати касније услиједила је борба прса у прса. Пораз је био потпун. Турци, који су за собом, на бојном пољу, оставили 4000 мртвих и рањених, зауставили су се тек на прилазу Скадру. Кара Махмуд, и сам рањен, дугује свој спас искључиво брзину свог коња.
Бијесан, везир бијелог Скадра, окупља последње снаге. Јер, како каже пјесма: Откако је побијеђен, он више и не спава нити говори, заборавља да се моли, заборавља на поздраве, пун је гнијева на владику Петра и његове горшаке и ратнике; стално пребројава своје аге, своје бегове, своје кметове, своје мртве јунаке.
Махмуд се шета, говорећи сам са собом, и руком удара по кољену: ,,Авај! - каже он- шта учиних? Шта ми би? Ко мене може побиједити док ми је новца у кеси и док је у Црној Гори трговаца жељних блага? Урадићу ја још оно што желим. Продаће ми они Црну Гору. Опустошићу ја још приморје, све до бијелог града Дубровника. Зар владика, тај црни калуђере, да ме у томе спријечи."
Везирова војска бројала је 30 000 људи, а црногорска, којом су командовали лично владика Петар и свјетовни намјесник Јово Радоњић бројала је једва 6 000. Дана 22. септембра 1796. у кланцу који се пружа у подножју планине Круса, сусреле су се двије војске, једна подстакнута жељом за осветом и пљачком, а друга ријешена да изгине или спасе угрожену отаџбину.
,,Турци су кренули у напад - прича Ф. Ленорман - Црногорски центар се правио да попушта, док су крила напредовала, скривена иза стијења, и Махмуд се одједном нашао у окружењу. Четири сата су се Албанци и Црногорци борили хладним оружјем са невјероватном жестином; најзад пошто су Албанци узмакли, Црногорци су их гонили све до ријеке Зете. У тој бици, најсјајнијој коју су црногорски горштаци икад добили, Кара Махмуд је заробљен и одсјечена му је глава. Исту судбину доживјело је и 25 туских главара и 3 000 војника, а 25 барјака са огромном количином оружја остало је у рукама побједника." Држање Петра I за вријеме борбе на Крусима је било држање јунака; дуго после тога, побожни цетињски старци сјећајући се тога догађаја, цитирали су стих из Старог писма ,,о Мадијанима који, пошто их Гедеон побиједи, не дигоше више главе, и 40 година Израењци живјаху у миру, све до смрти свог ослободиоца". Гедеон Црне Горе балсамовао је главу свог противника и изложио је и сали за аудијенцију, у Стањевићима, а касније је пребацио на Цетиње..."
(,,Les contemporains", Pierre I prince du Montenegro 1748-1830, Paris, 1901)
Вијала де Сомијер се такође додакао дешавања из 1796. године и те двије чувене битке:
,,Махмут-паша Бушатлија је 1795. године, заједно са својим братом Ибрахим, начинио врло велика зла Црној Гори. Једну годину касније Црногорци су му се осветили. Ђакомо Сума, млетачки конзул у Скадру, пише свом провадуру да се све догодило због ,,претераног самопоуздања" скадарског везира:. - Упустио се у потеру за малим одредом Црногораца који су бјежали. Везир, приметивши да је да пратњом био одсјечена, пожурио је да се споји са истом, кад изненада изађе из жбуња велики број непријатеља који се бесмо бачише на њега и његову пратњу, извшриши велики покољ.
Његову главу хтио је и султан. Међутим, Пипери су се ње докопали и предали је владику Петру I Петровићу Његошу.
(L.C. Vialla de Somieres, Voyage historique et La politique au Montenegro, Paris, 1820)
,,Осигуравши спољне границе, владика Петар је настојао да свом народу обезбиједи што бољу управу, а наручито да уклони узорке унутрашњих свађа које су нанијеле толико зла Црногорцима. Задржао је крај себе некадашњег управитеља или гувернадура, неку врсту главног војног команданта задуженог за један дио свјетовне администрације, оне са којом су свештеничке дужности биле неускладиве. На чело сваке нахије поставио је обер-кнеза или сердара; на чело сваког племена, кнеза или војводу; на чело сваког села, старјешину; сви ти главари обједињавали су војну и цивилну власт. Њих су пак контролисали кантонални сабор, племенска скупштина или савјет породичних главара. Тако је црногорска влада представљала необичан алгоритам теократије, војне аристократије и сеоске демократије. Владика је створио суд, објавио војни законик и покушао на старе, нејасне и лоше обичаје замијени регуларним законодавством. Брижљиво прикупљајући те обичаје, сводећи их на поуздана правила, допуњујући их и исправљајући их неким позајмицама из Источне цркве, и наручито закона Александра Захарија познатих албанских племена од времена Скендербега, саставио је законик од 33 члана, који је октобра 1798. поднио на одобрење Народној скупштини окупљеној на цетињској ливади. Тај законик, који је по многим детаљима, а наручито по систему компезирања проливене крви новчаним свотама, подсјећа на германске законе писане након побједе, најбоље је огледало црногорског друштва крајем 18. вијека.
Петар Петровић је умио да избјегне грешку у коју су најчешће падали они који су жељели да дају законе још варварском народу: грешку да прави утопијске прописе, теоријски јако лепе, али неспроводиве, зато што нимало не одговарају стварном нивоу свијести народа. Његов законик је стога био прва полазна тачка врло осетног напретка који су потом Црногорци остварили на путу прогреса, са мудром спорошћу без пријављеног темпа који је доносио корупцију умјесто напретка. Петар је ударио темеље судско организацији и утврдио нека правила судског поступка. Петру Првом се може такође преписати и заслуга што је први пут у Црној Гори установио начело редовног и сталног пореза. Члан од 20 његовог законика предвиђа се да ће се сваке године у корист националне благајне и у циљу покривања издатака Владе, армије и правосуђа убирати порез од 60 пара по домаћинству и износ тог пореза треба да се преда у руке главарима старјешинама сваке нахије, а предвидјао се да тај порез на Велику Госпојину предају цетињском манастиру."
(,,Les contemporains", Pierre I prince du Montenegro 1748-1830, Paris, 1901)
Побједе Наполеона широм Европе имале су велики утицај и на тадашњу Црну Гору. После пораза Аустрије код Улмa и Аустрелица, она се обавезала после потписивања мира у Братислави да ће Француској препустити поред осталог и Далмацију и Боку. Почетком марта 1806. године, Црногоци и Бокељи су заузели Херцег Нови и састали се са руским трупама које су се ту искрцале. Заједничке акције руске и црногорске војске довеле су их и до врата Дубровника.
,, Црногорци, на позив владичин, спуштише се са својих брда и, удруживши се са Русима, кренуше на Котор. Они су 5. и 7. јуна напали 200 Француза крај Брена и мада их је било око 3 500 са Которанима, потиснути су. Француске војнике посебно је потресло када су видјели да Црногорци сијеку главе мртвим и рањеним непријатељима. Нису могли да схвате да у једној европској земљи примјењују такви варварски методи типични за ратове на азијском тлу. Када је ватра руске флоте адмирала Сењавина, примирала Французе да се евакуишу из Брена, они су се повукли под командом генерала Делгорога. Делгорога ће 17. јуна покушати да изврши напад бајонетима, али упада у клопку, изложен, с једне стране ватри руских чета, које се искрцавају, а са друге стране црногорској паљби. Пада погођен метком, и горштаци му одмах сијеку главу да би је као крвави трофеј објесили на назубљене цетињске куле."
(,,Les contemporains", Pierre I prince du Montenegro 1748-1830, Paris, 1901)
Борбе трају током читавог љета и јесени 1806. године, о чему је писано и у једном од претходник постова. Потписивањем споразума у Тилзиту (1807) Бока је припала Француској и Црногорци су морали да се повуку. Наполеон пише маршалу Мармону 1808. године и тражи од њега: ,,Нека један наш представник буде стално код владике, покушајте да придобијете тог човјека." Сусрет између маршала и владике организован је изнад Котора, у утврђењу ,,Тројица".
,,У току тог знаменитог сусрета Мармон пребацује Петру за суровост коју су његови људи истољавалу током последњег рата; главар Црне Горе му гордо одговара: ,,Тачно је да наши људи сјеку главе заробљеним непријатељима. Али шта је у томе чудно! Није ли чудније што је француски народ јавно одсјекао главу свом законитом краљу? Црногорци су, дакле, могли да то варварство науче од Француза, са том једином разликом што они сјеку главе само својим угњетачима и што нису никад сјеклу главе свом кнезу или свом суграђанину!" На Мармонову понуду да му Наполеон пружи заштиту, владика Петар одговара да му је ,,руска заштита довољна".
(,,Les contemporains", Pierre I prince du Montenegro 1748-1830, Paris, 1901)
,,Њихова зачуђујућа неустрашивост често је тријумфовала над одлучношћу старих француских батаљона. Нападачи су с лица, с бокова, и успјевали да противника разбију предајући се снази своје храбрости, не плашећи се страшне артиљеријске паљбе...
У офанзивним наступима тихо нападају кроз стијење и шикаре. Кад стану на пушкомет од непријатеља, испруже се по земљи, распореде на извјесном размаку своје капе, како би преварили противничку танад и непријатеља навели да се открије, затим празне своје пушке прецизним погоцима. Понекад, без пушака, наоружану револверима и сабљама, бацају се у јаким одредима на непријатељске трупе, повлачећи се после смртоносног напада невјероватном брзином, док одозго, са стијена, непогрешиви стријелци штите њихово повлачење."
(Xavier Marnier, Lettres szr l' Adriatique et le Montenegro, Paris, 1884)
,,Имао је 81 годину када је умро. Један словенски писац је тог славног човјека могао да назове црногорским Лујем XIV, aл по много чему он је био и свети Луј. На гробу тог великог патриоте, ривалски главари се заклињу да ће заборавити своје приватне омразе. Његово мртво тијело било је најприје положено у манастиру Стањевићи, али седам година касније, пошто је неко дијете испричали како му се ноћу, са свијетлим ореолом око главе, приказао преминули прелат, сви су одма повикали да се десило чудо. Отворили су ковчег и утврдили да је тијело преминулог савршено очувано. Вијест о том чуду брзо се проширили по земљи и демарши су учињени код руског Светог синода како би се добило одобрење да се владика прогласи свецем. Захтјеву је удовољено и Петар I, поштован као светац, почива данас, одјевен у свештеничку одору, у ковчегу, као реликвија, у црквици цетињског манастира... Спонтано поштовање које читав народ указује најбоља је похвала ономе коме је указано. Није нам потребни ништа више да бисмо, с пуним правом, Петра I Петровића Његоша сматрали једним од највећих људи Црне Горе; да би био један од најзначајнијих личности савремене историје, недостајала му је само много шира позорница.
(,,Les contemporains", Pierre I prince du Montenegro 1748-1830, Paris, 1901).
О посланица Петра I, aкадемик Чедо Вуковић пише:
,,Остаје трајан утисак: посланице је писао усамљеник. Писала их је рука човјека, Петра I, који је увјек био тијесно окружен људима, толико тијесно да су му готово и дах отимали, који је опасан невољама, гоњен потребом да одговара на молбе и захтјеве за помоћ, да смирује и мири и зове у бој - те нигдје и никад мира није имао. Но, он је био изнад својих поданика, изнад људи који су га окруживали, па је, у ствари стајао сам насупрот својег народа неукротивог и самовољног, народа који га поштује и воли, али се махом руководи назорима и нагонима међусобно преплетеним, често суровим. Па тај човјек, никад сам, а стално усамљен, никад напуштен, а стално без неког јачег, постојано заснованог ослоништа, узима у руке најјаче оружје своје - ријечи, и преноси на папир живи без разговора са народом "
Бонапарта и Црногорци
Бонапарта питао је:
"Црногорци - што је то?
Зар се збиља силе моје
Не боји то племе зло?
Кајаће се - објавите
Нек` војводе пука тог
пиштоље и сабље вите
крај кољена баче мог".
И на нас он, ево, крете
Сто топова уз њин хук,
Оклопника кршних чете
И мемлука својих пук.
До предаје нама није,
Црногорска то је ћуд;
Од коњице, пјешадије,
Крш нас брани одасвуд.
Засјесмо у стијење наше
Да вратимо госту дуг;
У планину гост нам јаше
Пустошећи све у круг.
Поред стијења војска иде,
Намах збрка! прште строј!
Французи над собом виде:
Црвени се капа рој!
"Стој и пали! Нек` уклони
Црногорца сваки свог
Не моле за милост они
не штедите ниједног!"
Грунуле су пушке - спале
Капе с грана дигнутих,
И у грмље на нас пале
Притајене испод њих
Плотуном смо узвратили
Французима. "Што је то?" -
Они су се зачудили:
"Није л` ехо?" - "Не, већ зло!"
Пуковник је њихов пао
С њим сто људи и њин стијег,
Пук се смео сав и дао
Како ко зна у луд бијег.
Стог Французи мрзе тајно
Наш слободни, кршни краш,
И црвене кад случајно
Црвен калпак виде наш.
(А. С. Пушкин (1799 - 1837) руски пјесник)
