Почетком I вијека прије нове ере формирана је на Балканском полуострву римска провинција Далмација, која је обухватала и простор данашње Боке, којим су кроз цијело бронзано и гвоздено доба владали Илири, аутохтоно становништво тог подручја. Свој продор на Балканско полуострво Римљани започињу у III вијеку прије нове ере када су Грци били приморани да траже њихову заштиту од честих илирских напада на грчке трговачке конвоје на Јадрану. Уз доста проблема почетком I вијека прије нове ере Римљани су напокон успјели да савладају Илире и да овладају овим простором, успјевајући и да их потпуно укључе у свој систем, давајући им граћанска права тако да Илири временом постају дјелови најелитнијих одреда римске војске, а чак 20 римских императора води поријекло са илирских простора, међу којима и Диоклецијан и Константин.
 |
Из манастирсле ризнице - коштани предмети са почетка наше ере
|
Подјелом Римског царства 395. године Бока улази у састав Источног римског царства и новоосноване провинције Превалис, на самој граници са Западним римским царством. Та успостављена граница ће итекако имати велики утицај на будућа дешавања на Балканском полуострву, посебно после подјеле хришћанске цркве на источну и западну 1054. године.
У XII вијеку српске земље су биле под утицајем двије цркве: источне и западне - Архиепископије у Бару и Сплиту биле су латинског језика, док су архиепископије у Охриду и Драчу биле грчког језика. Још за вријеме српског краља Михаило Војислављевића (1050-1081) и постављањем првог латинског архиепископа у Бару почиње јачање утицаја Рима и папе на простору данашње Боке. Слабљење Византије, као и Источне цркве, које су показале бројне слабости и немоћ, прије свега у заштити Христовог гроба од невјерника, али и слабљење утицаја Византије међу словенским владарима, оставило је велики простор Риму да шири свој утицај. За разлику од Византије која је словенске владаре најчешће уз себе држала силом и уносећи раздор међу њима, Рим је имао много мудрије потезе, тако да их је за себе везивао нудећи им краљевске титуле, цивилну власт али и самосталност њихових црквених организација. На тај начин, под заштитом Рима, и Михаило Војислављевић успио је корисећи период црквеног раскола, да ојача и прошири своју државу и домогне се краљевске титуле (1078) први међу српским владарима, али и да добије самосталност црквене организације - оснивањем Барске надбискупије, што је започео Михаило, а завршио његов син Бодин (1089). Основањем Барске архиепископије, Војислављевићи су покушали да неутрлишу утицај Дубровачке архиепископије на њихову државу и стабилизују је. Искористили су сукобе унутар Римокатоличке цркве које је постојао због сукоба папа, Виктора III (1086-1087) и Урбана II (1088-1099) са антипапом Климентом III (1080-1100) и нерасположење Рима према Дубровачкој архиепископије, да остваре своје циљеве. У том периоду, захваљујући добрим релацијама, како са Михаилом, тако и са богатим трговцима, Римокатоличка црква преузима утицај у свим већим трговачким градовима на Јадрану, међу којима је био и Котор.
Стефан Немања (1168-1196), послије великих војних успјеха, 1185. године заузима читаво приморје са Котором, тако да овај простор у наредних два вијека постаје дио српске средњовјековне државе. То је посебан период у развоју Котора, његовог процвата, просперитета и највећег успона, у коме је био главна трговачка лука у средњовјековној српкој држави. Стефан Немања није укидао которску аутономију, чак је градска управа преузела и обављање одређених дипломатских послова за српски двор. Котор је једини пут у ери Немањића ковао свој новац.
Михољска превлака је и прије доласка Немањића била значајно хришћанско средиште што доказују и бројна археолошка налазишта на том подручју. Још у ранохришћанском периоду је на том простору постојала велика заједница, чему свједочи и откривање крстионице из тог периода. Први храм на Михољској превлаци, за који постоје археолошки трагови, изграђен је вјероватно у VI вијеку, ако не и раније, и са великом сигурношћу, због величине храма, може се тврдити да је он окупљао велики број вјерника и био центар духовности тог времена. Овај храм је током времена срушен, тако да се у првој трећини IX вијека на Михољској превлаци обнавља манастир. То је период подизања бројних храмова у Боки, као што су првобитни храм Светог Трипуна у Котору (809), Светог Томе у Прчњу, Светог Петра у Бијелој, као и обнављање базилике у Будви. Све ове цркве красио је богати камени украс (прероманички) препознатљив по преплету, различитим шарама и латинским натписима у којима се спомињу имена ктитора и византијских царева. Манастир на Превлаци је страдао средином IX вијека у нападу Арапа (Сарецена), који су у току два напада 841. и 867/8. освојили већи дио Боке, као и градове Котор и Будву. Византија је успјела да протјера Арапе и поврати власт на том простору. Ово је био само почетак краја византијске власти, јер српска племана у том периоду већ постепено постају самоуправна и самостална. У исто вријеме манастир на Превлаци остаје рушевина, одакле су вађени камени украси и уграђивани у друге цркве, прије свега у Светог Трипуна у Котору.
По писању попа Дукљанина оснивањем Дукље и њеним успоном у XI вијеку оживљава и живот на Превлаци. На основу његових записа сазнајемо да је владар Дукље Јован Владимир (980-1015) полагао право на овај простор и да је ту постојао двор и тврђава. Такође по записима попа Дукљанина сазнајемо да је у цркви Светог Гаврила на Страдиоту, убијен Драгомир, стриц Владимиров и отац Војиславов (отац краља Михаила) по коме цијела династија носи име - Војислављевићи. Драгомир, као владар Травуније и Захумља, је после Владимирове смрти кренуо у освајање земље својих очева, што је наишло на противљење византијске власти у Котору, као и которске властеле. Они су сматрали да ће се после смрти бугарског цара Самуила и Јована Владимира, дукљанског владара, убиством Драгомира домоћи слободе. На превару су га, послије гозбе, убили на острву Страдиоти (данас познато и као острво Светог Марка, а некада и острво Светог Гаврила, одмах уз Михољску превлаку, који заједно са њим и острвом Госпе од Милости чини Кртољски архипелаг или још познат као Свештени архипелаг). Када је Драгомиов син Војислав (око 1019 - око 1044) обнављао државу, цијели овај простор који гравитира ка Котору, улази у њен састав. Тако остаје и за вријеме краљева Михила и Бодина (1082-1108), да би после смрти краља Ђорђа Бодимировића око 1135. године власт у Дукљи, а самим тим и у Боки преузела Византија.
Доласком Немањића на простору данашње Црне Горе, Михољска превлака добија велики значај. Стефан Првовјенчани (1196-1227) почетком XIII вијека обнавља манастир на Превлаци, посвећен Светом Архангелу Михаилу. На рушевинама старог манастира, додавајући куполу и контрафоре који држе здање, добио се већи храм него што је то био раније. Од манастира из доба Стефана Првовјенчаног и Светог Саве, за сада, откривени су остаци Саборног храма, југозападни угао испод садашњег конака и грађевине између старог јужног дијела обујмног зида и храма.
У својим археолошким истрживањима са краја XIX вијека, Младен Црногорчевић наводи:
,,Храм намијењен Сабору Архангела Михаила, био је основан од српских великаша за Првовјенчаног краља, био је врло знаменит необичним стројем; по основи то је ,,брод" са три источне полукружне апсиде, које су служиле олтару... Грађевина је зидана с особитом техником од вјешто израђеног и брижљиво пореданог бијелог и црвеног довезенпог тесаника, каквог у Каменарима и Лепетанима има. Ово је имала посве бити богата у мраморноме раду и у архитектурним детаљима уопште. Бијаше занимљива са свог особитог, по свој прилици романског стила, са тробродног распореда у основи, и с тога бијаше патосана - што је ријеткост у српским црквама мозаиком, од којег се сачуваше читави комади..."
Црногорчевић такође наводи податке из старог превлачког рукописа да су у XIII вијеку на острву Превлака и Страдиоти (Свети Гаврило) Немањићи саградили дванаест цркава са три олтара и више малих капела, тако да се на ова два острва могло одслужити и до 40 Литургија и живјело је око 80 монаха.
По добијању аутокефалности српске цркве 1219. године Свети Сава на Михољској превлаци оснива и Зетску епископију, која се за вријеме цара Душана (1331-1355) уздиже у ранг митрополије 1346. године, када се српска архиепископије диже у ранг патријаршије. До тада је Михољска метохија била значајнија и важнија од Пећке, јер је била и старија, а налазила се и на истуреном месту - на судару цивилизација Истока и Запада. У току припрема за епископско сједиште, почетком XIII вијеку манастир се фрескопише. Током археолошких истраживања нађен је велики број фреско сликарства који датира из XIII вијека.
То је период процвата живота на Михољској превлаци која постаје културни и вјерски центар тог дијела српске државе и чврсто на окупу држи правослани народ Зете. Први зетски епископ је био један од најугледнијих хиландарских монаха - Иларион. Свети Евстатије био је игуман превлачки, затим је постао игуман Хиландра, те епископ Зете и на крају архиепископ српски. Временом је манастир на Превлаци ширио свој метох, па је цијела област око манастира, као и око Пећке патријаршије добила име Метохија. У близини манастира били су многи дворови српских великаша, а у самом Котору је био двор српских краљева, док је један од дворова цара Душана био на мјесту данашњег манастира Подластва. Манастир Светог Архангела Михаила на Превлаци имао је своје винограде, маслињаке, велика поља под ораницама на Луштици, Грбљу и Врмцу, као и базене за вађење соли на локација Солила. По казивањима из књиге Младена Црногорчевића земљорадња и сточарство били су веома заступљени на том подручју:
,,Земљодијелство и сточараство цвјетало је у дубокој мјери у тим плодоносним земљама. Око воћака и вртова највише се радило на Страдиотима. Маслина је давала нарочиту корист канђелу превлачком. А велику корист приносило је вино и мед. На пространим пасиштима гајила се стока, а у рибарницама се ловила риба. Тиват и Ластва даваше манастору превлачком десетину..."
Током припрема за самосталност српске цркве, Свети Сава користи Грчки закон за писање новог закона који прилагођава приликама и грађанству средњовјековне српске државе. Тај закон, назван је Номоканон (Законоправило Светог Саве), а познат и као Крмчија и по њему је функционисала правна држава, и важио је како за грађане, тако и за људе који су се посветили цркви и духовном животу. Свети Сава је дао да се у сваком средишту епископије, којих је у том периоду било десет, одради препис Номоканона. Један од преписа сачуван у оргиналу настао је у манастиру на Михољској превлаци и познат је као Иловички Номоканон. Његово писање завршено је 1262. године, а написан је на пергаменту и има 400 страница димензије 24x31 цм. Чува се у архиву Хрватске академије знаности и умјетности у Загребу, а један од примјерака фототипског издања Иловичког преписа штампаног 1991. године чува се у ризници манастира Светог Архангела Михаила на Превлаци.
 |
| Законоправило Светог Саве, Иловички препис из 1262. |
Неколико година послије смрти цара Душана и и у моменту када се српско царство осипа и распада, на челу Зете појављује се породица Балшић, која је до тада управљала Будвом и Баром. Одмах након 1360. године Превлака заједно са Грбљем и Луштицом долази под њихову власт. Послије смрти цара Уроша (1371) Котор се обратио Венецији за помоћ, јер је жеља Балшића била да загосподаре Котором, тако да су га неријетко држали под опсадом. Међутим, због доброг односа Балшића са римским папом, а по неким изворима су прешли и у католичанство, Которани нису добили очекивану заштиту од Венеције, те су заштиту пронашли код угарског краља Људевита.
Зетски митрополит је и поред свих дешавања и дање остао на Михиљској превлаци. Сматра се и да је двор Балшића био на Превлаци, који су Которани крајем 1390. године опљачкали и спалили. Непосредно прије тога Михољску превлаку је привремено напустио митрополит. Последњи Балшић, Балша III (1403-1421) који се враћа у вјеру својих предака - православну, заједно са својом мајком Јеленом, кћерком кнеза Лазара, појављује се као ктитор и обновитељ многих црквама на Паштровачкој гори и на Скадарском језеру. Тако се из једне повеље Балше III сазнаје да је Зетска митролија за резиндецију одабрала манастир Пречиста Крајинска.
Радич Црнојевић се 1392. године одметнуо од Ђурађа Страцимировића (Балшића) (1385-1403) и запосјео је манастир на Михољској превлаци. Радич је током 1393. године упао у непосредну околину Котора и которску управу приморао да потпише мировни уговор којим су Которани, поред бројних дарова којим су га даривали, морали и манастиру на Превлаци да поврате и икону и друге црквене ствари које су украли приликом упада на Превлаку 1390. године, када су и спалили двор Балшића. Послије Радичеве погибије (око 1396) његовим посједима је загосподарио Сандал Хранић, који је подручје око манастира на Превлаци уступио которској општини. Послије његовог повлачења, Балшићи опет преузимају контролу над тим подручјем и дају га на управу браћи Ђурашевић, Радичевим рођацима. Послије признавања власти Млетачке републике 1420. године, Которани су овладали простом Михољске метохије и успјели да сузбију нападе последњих Балшића.
Међутим, ускоро се на овом простору појавио деспот Стефан Лазаревић, који је са својом војском овладао и простором Михољске метохије и Грбља. По српско-млетачком уговору из 1426. године, Грбаљ се вратио под управу Котора, а Михољска метохија под управом Ђурашевића. Након њиховог сукоба са Ђурађом Бранковићем (1427-1456), станоновници Михољске метохије (Михољски збор) 1428. године су прихватили власт млетачког кнеза у Котору и остали у склопу которског дистрикта. Тек појавом српске војске 1448. године у Зету, Котор губи контолу над Михољском метохијом и тако остаје све до 1452. године, када је Стефан Црнојевић прихвато млетачку службу. Од тог тренутка па кроз наредне вјекове, Михољска превлака остаје под млетачком влашћу.
Рушење манастира Светог Архангела Михаила на Превлаци десило се 1452. године. Превлачки монаси и митрополити су престављали велику препреку ширењу млетачке власти, али и њиховим покушајима унијаћења локалног становништва. То су били једни од главних разлога његовог рушења. По оканчању Грбаљске буне (1448-1452) и након завршетка рата између Ђурађа Бранковића и Дубровчана око приморскох посједа, Михољска превлака је прешла у руке которске властеле. На дан Светог Архангела Михаила (21. новембра) по наговору млетачке власти у Котору, трговац Марин Друшко, присуствује прослави на Михољској превлаци и тајно сипа отров у чорби која је служена на прослави, од којега је тога дана умрло 70 монаха превлачког манастира, а вјероватно и доста гостију. И сам Марин Друшко је подлегао последицама тровања и преминуо при повратку за Котор. Пошто је Марин умро, Млечани су као награду, умјесто Марину, његовој породици уручили цијело острво Превлаку, које је било у њиховом власништву све до XIX вијека када је дио откупила контеса Екатарина Властелиновић. Како се не би мјештани око празника скупљали у манастиру и које би поред смрти превлачких монаха било мјесто сабрања тамошњег становништва, Млечани су са бродова гађали манастир и срушили га.
Владика Василије Петровић Његош у својој ,,Историји о Црној Гори" писао је и о страдању монаха и рушењу превлачке светиње:
,,Тамо је био славни манастир Архистратига Михаила, који сагради Стефан Први, цар српски, син Симеона Немање. У том манастиру људи римског закона из града Котора отровом смртоносним на вечери убише 72 монаха..."
Сима Милутиновић у ,,Историји Црне Горе" из 1835. године помиње страдање монаха:
,,У вријеме Ивана Црнојевића, которска властела, будући да се због пада Српског царства
предадоше Млечићима - отроваше посредством неког Которанина, Друшка по имену, седамдесет и два монаха, са њиховим архиепископом у манастиру архистратига Михаила, на дну Солиоцког или Грбаљског поља, како би житеље источног вјероисповједања у приморских селима, лишене својих духивних пастира, лакше и брже могли обратити на западно вјероисповједање. И тако тај манастир, који је изградио Стефан Првовјенчани, краљ српски, остаде пуст и од њега се данас једва види која зидина."
Младен Црногорчевић у својој књизи ,,Старинар" преноси народно предање о овоме чину:
,,При смртноме часу мати рибара Друшка, Которанина, завјештала два звона св. Арханђелу Михаилу превлачком. Године пролазиле, а Друшко, имућем пао, не могаше да испуни материну последњу вољу. Калуђери га опомињали, али је све било узалуд, док га позваше судом.
Друшко је имао у Котору десног пријатеља Враћена, кога је често походио. У тај мах, пре но ће да изиде пред судије, сврати к њему. Својом мајсторијом наврати ријеч на кметско давање, и стане разлагати, како калуђери превлачки наговарају кметиће на устезање. А Враћен, властелински проњар, бојећи се себи, препоручи Друшка судницима, и с њим вјеру урврди.
И прије тога Друшко је наговорио сељаке, да придижу лажна свједочанства на калуђере, али се не нађе, ко би на душу макао редовнике превлачке: само што их Друшко обиједи, кад се с њима судио док би суђено, да Друшко даде звона калуђерима. Но, то бијаше млетачка мајсторија, да се Друшко бајаги спријатељи са калуђерима, те бихјаху трн у оку млетачком властеоству: зарад уплива, те братство превлачко уживаше у народу, задар превласти у народним одлукама, а и стога, што су највјернији слуге властиоске подносили лажне извјештаје о братству.
Кад звона збиља стигла, похита Друшко на Превлаку, претвори се, и уговори са Игуманом, да звона довезе у очи Арханђелова дне.
На мијешње Арханђелова дне Провидник зовне Друшка, даде му отровне кутије, наговори га, како ће отровати калуђере, па му обећа дио превлачке црковине, и новца и властеоство.
Друшко стигне под Превлаку око подна, и звона се изнесу. Кад било у вечер, Друшку спреме лежницу с прозором према истоку, коју и данас видиш. Ноћу се Друшко бјаше покајао за наумљено дјело, али се опет појуначи , видевши мноштво свијета, гдје долази јутром на арханђелску свечаност.
Пошто се сврши литургија, а крсти се дигну, Друшко похита у кухињу, и не нађе у њој никога. У бакру у којој се варила риба, изручи отровне прашке, па изиде.
По свршетку литије, игуман са свештеницима и с кнежевима сједну око трпезе, до њих Друшко, и стане благовати. На пречац заврата оца Максима, за њим остали калуђери, а Друшко побјегне на коњу, да и њему пукне погибија у Одољену.
Све од једном загруха топ са млетачког брода, који се бјеше усидрио на Бобовачу, и окупљени се народ нетремице разбјегне. Света трпеза са високог олтара паде под зденац у море под самом Превлаком, гдје је тишина, по којој се море стакли, па чак док свуда у около сјевер бјесни; на близу падоше и ступови са високог звоника, те се виде и данас; звона, те тога дана првом и потоњом пропојаше, пану подаље негдје у сред мора према Луди; а крст са звоникова врха одлети још даље, да се изгуби кроз гребене ,,у-спилице" близу Руденица.
Митрополит прије тога бијаше предигао с Превлаке. Али у развалама остаде седамдесет калуђера, и погибију превлачку преживе само двојица њих, које зарад чегршти неке митрополит бијаше наредио да се утамниче...."
Након рушења манастира на Превлаци, сједиште Зетске митрополије се сели на Ртац код Бара, потом у манастир Ком и Врањину на Скадарском језеру, да би Иван Црнојевић (1465-1490) подигао ново сједиште митрополије на Цетиње 1483. године. Михољски збор, који је обухватао све становништво Михољске метохије, а чије је формирање отпочело оснивањем Зетске епископије и јачањем правосланог монашког братства на Превлаци, и послије рушења манастира и убиства монаха, је опстао и током следећих вјекова остао чувар православља и немањићке традиције у Боки.
Острво Михољска превлака и манастир Светог Архангела Михаила, након рушења, прелази у власништво породице Друшко, да би у ХIX вијеку сјеверозападни дио оства купила контеса Екатарина Властимировић. Пошто је на оство изградила своју кућу, на темељима цркве из VI вијека је подогла цркву Свете Тројице, чије је темеље 1832. године освештао епископ Далмације Јосиф Рајачић. Већ наредне године служена је Света Литургија, први пут после три вијека. 1845. године Петар II Петровић Његош је посјетио Превлаку и био гост контесе, међутим аустроугарске власти су му забраниле да врши богослужења на њиховој територији. Те године је под нерасвијетљеним околностима преминула и контеса Екатарина Властелиновић, која је сахрањена на превлачком гробљу.
Почетком деведесетих година ХХ вијека на острву се успоставио монашки поредак и редова богослужења, да би се 1996. године почео осјећати пријатан мирис на цијелом оству, посебно на мјесту источно од апсиде. По благослову блаженопочившег митрополита Амфилохија, отворена је гробница и из ње је извађено неколико кости и једна лобања. Оне су похрањене у кивот и од њих се осјаћао благи мирис, а убрзо су почеле и да мироточе. Ове мошти, које се данас налазе у ковоту у цркви Свете Тројице на Превлаци, су мошти првлачких монаха који су у XV вијеку отровани и сахрањени у заједничку гробнцу.
Завод за зашт,,иту споменика културе је 24.09.1949. године полуострво Превлаку и остатке манастира ставио под заштиту и прогласио културним добром.
Светосавски крст и лаварум
Васко Костић у својој књизи ,,Светосавска озареност невјесте Јадрана" пише о Светосавком крсту и лаваруму:
,,У Кртолима се још чува стари (али репарирани) дрвени Светосавски крст из 13 стољећа, односно из доба Светог Саве. По вјеровању направљен по цртежу или упуству Светог Саве. Зато је назван Светосавским, а не само зато што потиче из доба Светог Саве. Имао је и зракасте елементе који из њега избијају. Њих сада нема, јер приликом конзервације нису реконструисани.
Прецизна копија, превлачког Светосавског крста, само мање величине и без зракастих елемената, налази се у храму Светог Николе у Луштици, такође територији некадашње Светосавске превлачке метохије. То је онај храм за кога предање каже да га је освештао Свети Сава. Ове крстове отац Липовац није поменуо. Можда за њих није ни знао, јер се чувају у сеоским црквама и вјероватно нису једини. Имају основа претпоставке да је готово сваки саборни храм у Превлачкој метохији (и не само у њој него и у неким другим дјеловима Боке) имао овакву копију коју су називали, као и оригинал, Светосавски крст. Оригинални крст се налазио на копљу изнад барјака (Светисавског лаварума) Превлачке метохије и Михољског збора чији је био саставни дио. Копије, обавезно мало мање од оригинала, такође су служиле за врхове копаља црквених барјака ношених у литијама.
 |
| Светосавски лаварум |
За Светосавски лаварум такође се вјерује да је израђен по скици или жељи Светог Саве. Лаварума више нема, али му се облик и димензије знају, јер их није тешко запамтити: тачно метар висине са метар ширине на бијелом пољу са црвеним крстом дужине од руба до руба (1 са 1 м) ширине 20 цм. Поља између кракова крста нису била попуњена са 4 С него 4 круга златом извезена попут светачких ореола. Обруб лаварума био је богато извезен такође златовезом (срмом) са три ките које су висиле испод доње ивице лаварума. Важно је знати како је изгледао да би се могао обновити, ако се некада обнови историјски и чувени Михољски збор."
извори
,,Михољска превлака кроз вјекове" Верица Танасић
,,Старинар" Младен Црногорчевић
,,О пропасти манастира на Превлаци" И.Божић
,,Превлака" И. Стјепчевић
,,Светосавска озареност невјесте Јадрана" Васко Костић
