Владика Данило и Бадње вече 1703. год

  

               

  

Лист ,,Црногорац" у својим издањима од 06.02, 13.02. и 20.02. 1871. године доноси подлистак ,,Божић на Цетињу" у коме ,,приповиједа" и о догађају на Бадњи дан, које се десио за вријеме владике Данила, а у народу остао познат као ,,истрага потурица". Преносимо Вам дио текста из листа ,,Црногорац":

      ,,На измаку седамнаестог вијека бјеше у Црној Гори  врло жаласно стање. Млетачка република зарати са Турцима. Познавајући јунаштво Црногораца који су се непрестано борили с Турцима и увиђајући корист коју би од њих могла имати ступила је с њима у савез. И Црногорци с Млечаћима задаваху Турцима триста јада.

        То и бјеше жишка, која је распламтила гњев скадарског паше Сулејмана.

        И године 1670. подигне он велику војску против Црне Горе и побије се са Црногорцима код брда Вртијељке. Страшан је био тај бој. Гинули су звјерски Турци и немило се прочитала племенита крв црногорска. У истоме боју погинуо је и чувени јунак Бајо Пивљанин са својих шесдесет другова.

          Бијесни Сулејман дође после истог пораза српског на Цетиње и разруши и манастир и цркву и двор који је Иванбег сазидао. Али не могаше дуго да остане у Црној Гори. Он се вратио са својом војском опет у Скадар, но градић Обод остави црногорским Турцима. 

             Лист ,,Црногорац" 06.02.1871

      Млетачка република издате Црногорце. Војску, коју је била послала у помоћ позове натраг. Домаћи Турци јачеше сваки час и бијеснише све јаче. Тешко, жалосно, опасно стање наступи у црногорскијем стијенама.

       Но јунак Црногорац није створен да живи у онакоме срамном стању. У својему јуначком срцу он је сачувао неповријеђену љубав ка слободи својој, а Бог му је послао у последњем часу тога искушења избавиоца у лицу владике Данила Петровића, Његоша.

         Народна скупштина на Цетињу године 1697. изабере њега за владику. Он је још у раноме дјетињству својему отишао из својега мјеста Његуша на Цетиње у манастир и ту се постригао. А када га је народ изабрао за владику не бијаше му ми пунијех двадесет година. Године 1700. посветио га је у Сечују у Маџарској за архијереја српски патријарх Чарнојевић Арсеније III, онај исти Чарнојевић које је год. 1690. на позив цара Леополда I превео у Угарској 37000 породица српскијех. И он је сам родом из Црне Горе из села Бајице, близу Цетиња. 

         Млади владика Данило како се врати из Угарске на Цетиње, одмах је сазидао ту једну црквицу и почео је премишљати како ће првом згодном приликом да очисти Црну Гору од Турака, који су већ грозили да и Црну Гору са свим савладају. И он за цијело  не би мировао, док то не би учинио, но случај један ускори ту прилику. 

        Зећани молише пашу скадарског да допусти да им владика Данило освети цркву. Паша допусти и обећа да ће владика бити безбједан. 

         И Зећани позваше владику, и владика дође. Но тек што је тамо приспјео невјерни Турци га ухвате, вежу и одведу у Подгорицу. Ту га свукоше гола нага и турише му колац на плећа на који га хтједоше ударити и водише га тако кроз Подгорицу. 

          Кад виђоше то Зећани, плану им јуначко увријеђено срце. Али шта да раде? Да скоче на оружје да с оружјем у руци отму свога владику и господара Црне Горе те да се тако освете невјерним Турцима и наплете намесену им увреду? Шта би се помогли! Изгинули би само заједно са владиком. Они угушише гнијев срца свога и одоше паши да благо моле крвника свога, да им пусти владику. Дуго су молили, много су преклињали и паша се најзад смилује и обећа им дати владику за откуп од 3000 дуката. Какво грдно благо у оно вријеме. Но Зећани бјеху и тим задовољни и брзо скупе с Црногорцима 2000 дуката а 1000 дате кућа владичина и откупе свога владику из звјерскијех канџа.

 Лист ,,Црногорац" 13.02.1871

       Данила, главу господара црногорскијех соколова - то би паши било по сто пута милије него онај откуп и млади владика и владар за цјело не би више видјео својих гора којијех је сав терет узео на своја млада плећа, да паша није познао јуначке мишице црногорске, да се није бојао освете њихове. Али неубоја се!

        Владика Данило дође на Цетиње. Суђени је час ту. 

 

Удри за крст, за образ јуначки,

ко гођ паше свијето оружје,

ко гођ чује срце у прсима!

Хулитеље имена Христова,

да крстимо водом,али крвљу!

Тријебимо губу из торине!

Нке пропоје пјесна од ужаса,

олтар прави на камен крвави.

       Тако мишљаше. И сазва главаре к себи да се с њима договори шта да раде. Невоља је страшна притисла Црну Гору. Боли душа јунака - владику и он се моли Богу за своју јадну отаџбину:

Боже драги, који све управљаш, 

који сједиш на престол небесни 

те могућним зажижеш погледом 

сва свијетла кола у простору; 

ти, који си развија прашину 

испод твога трона свијетлога 

и назва је твојим мировима, 

те си прашак сваки оживио, 

насија га умнијем сјеменом; 

ти, те књигу држиш миробитну, 

у коју су судбе уписате 

мировима и умним тварима, 

који се се милосно склонио 

дјејателне оживит членове 

малом мраву ка гордоме лафу, - 

проведри ми више Горе Црне, 

уклон' од ње муње и громове 

и смућени облак градоносни! 

          Хтјели би владика да лијепим приволи црногорске Турке да приме прађедову вјеру, па да живе као браћа у миру и љубави, а у слози против непријатеља.

             И сагласи се с Црногорцима позва  главаре црногорскијех Турака на договор. И војвода Батрић рече им:

Турци браћо, - у кам ударило!-

што ћемо ви крити у кучине?

Земља мала, одсвуд стијешњена,

с муком један у њој остат може

какве силе пут ње зијевају;

за двострукост ни мислит не треба!

Но примајте вјеру прађедовску,

да бранимо образ отачаства.

Ћуд лисичија не треба курјаку!

Што јастребу оће наочали?

Но ломите мунар и џамију,

па бадњаке српске налагајте

и шарајте ускрсова јаја,

часне двоје постах да постите;

за остало како вам је драго!

Не шћесте ли послушат Батрића,

кунем ви се вјером Обилића

и оружјем, мојијем уздањем,

у крв ће нам вјере запливати,-

биће боља која не потоне!

Не сложи се Бајрам са Божићем

Је л' овако, браћо Црногорци?

Сви из гласа:

Тако, већ никако!

          Но не дају се Турци ни осолити. И Црногорци се покајање, што тражише споразимљења са Турцима.

    И кад је тако, рече Вук Мандушић, онда

Крст и топуз нека се ударе!

Коме прсне чело, куку њему! 

            И кнез Јанко даде одушке силноме осјећања узрујаног срца:

Ема нећу, божија ви вјера,

више слушат оџе у Ћеклиће

ђе гугуће сврх оне стуглине

ка јејина сврх труле буквине!

Кога зове уз оне главице

свако јутро како зора сине?

Ја мним га је доиста дозвао, —

јер ми није лакши, што ћу крити,

него да ми на врх главе стоји.

         Вратише се Турци. А владика када виђе да нема друге помоћи, а окрепљен одушевљем својих Црногораца рече им: ,,Браћо, Турци су у кући вашој и око куће ваше! Изнутра жаре, с поља потпаљују и потпирују огањ којим хоће да нас сатру. Јадан би ово живот био за свакога, а сраман за јунаке црногорске. Али није то само. Намјера је њихова много ужаснија, него што се чини на први поглед. Није Турцима само стало до Црне Горе, него они знају да се српска слобода измицајући се испред варварске силе станила у нашим кршевима и да ће одавде кад тад искочити, њих упропастити и свему народу нашем опет засијати. С тога су они прегли да упропасте Црну Гору, јер вјерују да су онда за свагда упропастили и цијели Српство. Ето су јуче хтјели да отпочну то убиство са смрћу мојега живота. То је најмања ствар. Мој је живот и онако намијењен вама и земљи нашој. Али себе, Црногорци, ради вас самијех и ради осталог Српства морате чувати од смрти коју су вам очевидно упутили скотски Азијати! Јунаци сте, али можете ли равнодушно гледати у ону пропаст, коју непријатељи слободе ваше ископаше пред вама, да вас прогута. Не, ни једнога часа не смијемо више ово трпити ни гледати. На ноге јуначке браћо! Суђени је час куцнуо, час одважне борбе, час ослобођења нашег од турског града, који се увукао у дом наш. Ни један Турчин не смије остати у земљи нашој и последњега морамо истријебити. Тако се завјеримо.

Лист ,,Црногорац" 13.02.1871

         Ето сте чули што Турци говоре. Не остаје ни ништа друго но устати на ноге јуначке. Војвода Батрић и Вук Мандушић и кнез Јанко рекоше Турцима што нам предстоји. И ја не сумњам да нећете сви листом устати, али ако не би хтјели сви, ја нисам више ваш владика, нисам више господар Црне Горе, ја вас остављам!"

          И сви главари, као један повичу: ,,хоћемо владико господару, устаћемо на Турке и побићемо их ради нас, ради слободе наше и у име будућности српске!"

       Како се завјерише, тако и учинише.

Соколови пет Мартиновићах,

које једна прса задојише

а одњиха једна колијевка,

два Новака с барјактаром Пимом,

и витезе Бориловић Вуче,

који први удристе на Турке, —

ко умије вама сплести в'јенце?

Споменик је вашега јунаштва

Гора Црна и њена слобода!

        Лицем на Бадњи дан године 1703. у сред ноћи устану на Турке и поубијају све. Што је нејачи остало, то се покрстило.

         Пет браћа Маринића, пет соколова овог соколовсог гнијезда, пет љутијех змајева ових кршева као пет Марсова и жешћих још јуначки се борише те ноћи и таманише Турке као орлови ваздушни пиљеж.

          Цијели потомство задржаше они својијем јунаштвом учињеним услугама слободи српској а с њима и остали црногорски јунаци. Слава им.

Без муке се пјесна не испоја,

без муке се сабља не сакова!

Јунаштво је цар зла свакојега,

а и пиће најслађе душевно,

којијем се пјане покољења.

Благо томе ко довијек живи,

имао се рашта и родити!

Покољење за пјесну створено,

виле ће се грабит у вјекове

да вам в'јенце достојне саплету;

вас ће примјер учити пјевача

како треба с бесмртношћу зборит!

           Тако је славни владика Данило очистио Црну Гору од Турака, а у земљи одмах по томе увео најљепши поредак и слогу. И после тога имали су Црногорци са Турцима жестокијех бојева, али бојеви који су јунаштво и славу њихову разнијели по цијелом свијету. Колико је поуздање послије тога догађаја имао владика у себе и своје Црногорце види се из овога догађаја. На три године послије онога бадњег дана ударе Црногорци на Трњине, село у Цуцама.

Поскочише млади Црногорци,

Разагнаше Турке на буљуке,

Тридесет и шест живих ухватише

Све беговах, агах и спахијах

А сувише осталих Турка.

         Но још више доказује оно што напријед рекосмо ово тиреање с Турцима. Црногорци не хтједоше заробљене Турке ни посјећи ни за откуп дати.

За млетачке од злата дукате,

Већ за турску бруку и срамоту

Заискаше мачванске вепрове;

Што искаше то им Турци даше,

За крмчеве Турке мијењаше.

        Турци морадоше дакле мимо грдног пораза још и ту срамоту поднијети и дадоше крмке за браћу своју. 

          Доста прикладан откуп за Турчина.